Priča o suncu i mesecu

43.

Kada je te noći legla sa kutijom u kojoj je bio kamen pod jastukom, san joj nije nadolazio na oči. Pitala se da li je razlog toga pulsirajući zov kamena i opojne reči koje joj je šaputao na uho poput zavere, ali je duboko u sebi znala pravi razlog.

Znala je koliko joj se stezalo srce u grudima kada je osetila Andrejevu ruku na svojoj, zaustavivši je pre nego što je ušla u sobu.

,,Da li je išta tražio od tebe? Kralj Volkov?'', upitao ju je najzad, glasom koji joj je ostavljao poljupce duž kičme i stvarao požar u utrobi.

Nije bila sigurna koliko ga je dugo posmatrala, kontrolišući svoju reakciju, puls i vagajući šta da mu odgovori. Mislila je da će joj biti teško slagati ga, ali kada joj je laž potekla sa usana poput meda, iznenadila se koliko je taj čin bio lak.

,,Ne'', izgovorila je ravnodušno, kratko odmahnuvši glavom.

Delovalo je kao da na njegovim usnama leži brdo neizgovorenih reči, posmatrajući je kao da pokušava da dokuči šta se dešava u njenoj glavi. Obično je uvek znao kako se oseća i šta zaista misli, ali sada, zaista se molila da je nije prokljuvio.

Kada je i sam klimnuo glavom progutavši njenu laž, Katerina je tu noć ležala u krevetu razmišljajući koliko će puta još morati da slaže u budućnosti da bi nekoga zaštitila.

Nije mogla da sakrije olakšanje kada su prošli kapiju Najtfolsa bez ikakvog zastoja ili povika da su izdajnici i kradljivci. Kralj Volkov ih je pre toga srdačno otpozdravio, značajno stegavši Katerininu ruku pri odlasku, dajući joj do znanja da razmisli o predlogu koji bi mogao da otpočne novi niz problema – a samim tim i rat.

Mećava se primirila, snežni pokrivač već dovoljno veliki da joj seže do članaka, nežno joj krckajući pod nogama dok su prilazili konjima. Tenzija između njih je bila opipljiva, nijedno dovoljno spremno da progovori, naročito ne o svojim noćnim tumaranjima. Bilo je još teže naći pravi način otpočeti razgovor sa Viktorom, koji je i te kako stavio do znanja koliko ne želi da razgovara, njegov konj galopirajući nekoliko koraka ispred njih.

Katerina i Andrej su kratko razmenili poglede, ali mladić samo slegne ramenima. Morala je ovo da uradi sama – znala je to. Samo se nadala da još uvek ima dovoljno saosećanja za nju da je sasluša. Ali, nakon svega, ne bi ga krivila i da ne želi više ikada da pogleda u njenom pravcu.

,,Viktore, moramo da razgovaramo'', izgovorila je demonstrativno, ali ju je zatekao samo hladan vazduh koji ju je udarao u lice i mrsio kosu. ,,Radi se o kamenu.''

Pomen onoga zbog čega su se i uputili na ovaj put ga je na trenutak zaintrigirao, jedva primetno nagnuvši glavu u stranu, osluškujući. Bio je to jedva primetan pokret, dovoljan da naznači da razmišlja o onome što je izgovorila.

,,Nemamo šta razgovarati o tome. To je bila neuspešna misija'', odgovori hrapavo i odsečno.

,,Ne u potpunosti.''

Sada je već okrenuo glavu ka njoj, susretavši se prvi put tog jutra sa njenim pogledom. Lice mu je bilo umorno, pogled izmučen, ali i dalje je delovalo kao da neka iskrica zainteresovanosti varniči u njemu nakon pomena Zmajevog kamena.

,,Šta misliš pod time?''

Katerina zavuče ruku u džep svog kaputa i izvuče grimiznu kutiju koju je svim naporima pokušavala da ne otvori čitave noći. Nije želela da dolazi u iskušenje da ga dodirne, znajući da je to stvar kojom se mora oprezno rukovati i nikako ne pre rituala za spajanje sa savijačem.