Priča o suncu i mesecu

21. - Drugi deo -

Nije imao predstavu kako je došao do svoje sobe kada je završio razgovor sa kraljicom Vindfolsa.

Nakon ko zna koliko sati provedenih zarobljen u svojim mislima, prolazeći kroz svaki delić onoga što je pročitao u poruci vojnika Filipova, kao i kroz razgovor koji je imao sa Katerininom majkom. Nije voleo spontanost - čitavog života je treniran da bude proračunat, da razmišlja nekoliko koraka unapred. Sve ovo, dovodilo ga je u situaciju iz koje nije znao kako da se izvuče - barem ne odavde gde se trenutno nalazio. Nije želeo da prizna da se zapravo bojao onoga što će ga dočekati kada se vrate.

Začuo je kucanje na vratima, nateravši ga da se pridigne iz stolice u kojoj je sedeo već duže vreme. Sakrio je iznenađenje kada je ispred sebe ugledao Katerinu.

Nosila je haljinu boje crvendaćevog jajeta - ta nijansa plave boje ju je činila mlađom, nežnijom. Delovala je ukrotljivije. Kosa joj je ponovo bila puštena, osim dva pramena koja su joj bila vezana iza glave. Ruke su joj bile sakrivene iza leđa, a njene usne blago razdvojene. Primetio je tračak zabrinutosti u njenim očima.

Izgleda da nije bio svestan da je ćutao neko vreme, shvativši da je odlučila da progovori pre njega.

,,Nisi bio na večeri'', izgovori tiho, gotovo nesigurno. ,,Htela sam da proverim da li je sve u redu.''

,,Otrovnice, da li se ti to brineš za mene?'', izvi ubrvu podrugljivo, stavivši ruke preko grudi i naslonivši se ramenom na dovratak. Nije ni primetio kada su ivice usana počele da formiraju osmeh na njegovom licu.

,,Ne'', cokne kao da je rekao nešto uvredljivo. ,,Ali izgleda da je jednom delu mene dosadno kada nemam sa kime da se nadmudrujem.''

,,Hm, da li to znači da sam ti nedostajao? Jednom delu tebe?''

,,Ponovo, ne. Ali sam ujedno želela nešto da ti dam'', izgovori pre nego što je ispružila ruke koje je sve vreme krila iza svojih leđa, otkrivši prozirnu kutiju sa crvenim kapkejkovima uskrašeni belim kremom i posuti šarenim mrvicama. Netremice je šarao pogledom sa kutije u njenim rukama na njeno lice. Ko zna šta mu je bilo ispisano na licu jer je u jednom trenutku video dozu bojazni u njenim očima, kao da se premišljala da li je pogrešila. Da li ga je uvredila, ili možda prizvala neko sećanje koje nije bilo namenjeno njoj.

,,Ne sviđa ti se?''

,,Ne'', reče hitro, digavši ruku kako bi je zaustavio. ,,Nije to. Ja samo... nisam navikao da dobijam išta. Barem ne duže vreme.''

,,Oh'', izusti kratko, njene usne i dalje formirajući nemo o dok je posmatrala kutiju u svojim rukama. ,,Čak ni za rođendan?''

,,Ne slavim svoj rođendan. Ponovo, ne već duže vreme.''

U njenim očima je spazio senku nekog prepoznavanja, nečeg što nije mogao da objasni. Kao da je želela da ga upita nešto što nije smela da zna, ali ta senka je nestala brže no što ju je Andrej primetio.

,,Kada ti je rođendan?''

,,Dvanaestog novembra'', izgovori, svestan bizarnosti njihovog razgovora. Nije bio bizaran kada bi ga vodile osobe koje nisu njih dvoje - osobe koje se nisu mrzele do pre nekoliko dana. ,,Zašto si osetila potrebu da mi išta poklanjaš?''

Nekoliko trenutaka je oklevala. Delovala je nesigurno, nesigurnije nego ikada do sada. Pitao se šta joj se mota po glavi. Ovo je bio neistražen teren za oboje, mogao je da zamisli koliko je ona bila zbunjena naglom promenom u njihovom odnosu. Počeo je da razmišlja o tome šta bi se desilo da su od početka imali drugačiji odnos. Da li bi onda bilo teško stajati ispred nje i ne osećati fantomsku krivicu koju nije mogao sebi da objasni?