Priča o suncu i mesecu

21. - Prvi Deo -

Andrej je okrenuo leđa Petru istog trena kada mu je pružio parče hartije koju je očekivao svakog dana u podne. Bio je to dogovor između njega i dela armije koja je bila stacionirana nedaleko od Vindfolsa, način da bude upućen u sve što primete na terenu i ukoliko ima nekih pomaka u vezi sa zlokobnom situacijom koja je puštala koren unutar Palate.

Nije znao koliko je dugo zurio u hartiju, u reči ispisane rukom odlučnog vojnika, koliko je po prvi put poželeo da je taj vojnik bio u krivu. Ali njegovi vojnici nikada nisu bili u krivu, nikada nisu dolazili kod njega sa informacijama koje nisu bile tačne.

,,Da li je ovo provereno?'', upitao je hrapavije no što je očekivao, okrenuvši se kako bi ga osmotrio.

,,Da, gospodine'', Petar klimne glavom. ,,Vojnik Filipov je dobio informacije iz Palate. Rekao mi je da su je zatvorili čim su bili sigurni. General će se pobrinuti za ostalo.''

Stezao je vilicu toliko da je mislio da će mu se ista raspuknuti, i dalje posmatrajući prokletu hartiju pod prstima. U grudima su mu se širile gorčina i žaoke izdaje tolikom brzinom da je mislio da će prestati da diše. Verovao joj je. Svi su joj verovali.

,,Slobodan si, vojniče. Hvala.''

Petar je napravio dva koraka pre nego se ponovo okrenuo ka rastrojenom Popovu.

,,Pukovniče?'', Andrej izvi obrve ka njemu. ,,Želite li da obavestite kraljicu ili princezu o ovome?''

Andrej odmahne glavom, oblizujući usne suve poput baruta. ,,Ne. Ovo je između nje, generala i mene. Sutra ćemo se vratiti u Palatu i razrešiti to. Želim da ovo dođe do što manjeg broja ljudi. Barem dok ne budem imao priliku da razgovaram sa njom.''

Petar je nešto izgovorio pre nego što je ostavio Andreja samog, ali nije doprelo do njega. Bio je previše izgubljen u sopstvenim mislima, u onome što mu je kolalo u krvotoku i grudima. Zgužvao je hartiju i bacio je na radni sto ispred sebe, šakama udarivši po ravnoj površini stola. Želeo je nešto da slomi, da uništi.

Disao je duboko, pokušavajući da smiri srce koje mu je tutnjilo u ušima. Ruke su mu podrhtavale, zarivši zube u donju usnu dok nije osetio metalni ukus u ustima. Bol je trebalo da učini da se sabere, da mu razbistri um; a onda izmaršira iz sobe. Morao je da bude u pokretu, da skrene misli sa čitavog pakla koji ga je očekivao kada se bude vratio u Palatu. Imao je svoje sumnje već neko vreme, ali ni u ludilu ne bi poverovao da je ona bila iza svega ovoga. Nikada.

Besciljno je tumarao hodnicima dvora, ne obraćajući pažnju na stidljive i znatiželjne poglede sluškinja, niti na to što je delovao kao da je u stanju da zapali sve pred sobom – što je i te kako želeo da učini.

Iz misli ga je isterao nečiji milozvučni smeh, nateravši ga da se zaustavi.

Isti taj smeh mu je vratio sećanje od pre nekoliko godina, kada je prvi put kročio u dvor Vindfolsa. Došao je zbog sklapanja dogovora sa Filipom i kraljem, željan da se iskaže kao novi poručnik. Sećao se prolećnog vazduha, vetra koji mu je mrsio kosu dok se vraćao iz dvora, spazivši dve devojke na travi kako se razdragano kikoću. Jedna od njih je nosila bež haljinu čiji je šlep bio isprljan od trave, glasno se smejući kao da su joj srce i duša satkani od sreće i ljubavi, bacivši se u travu, a onda joj se devojka vatrene kose pridruži koji trenutak kasnije.

To je bio najlepši smeh koji je ikada čuo.

Uvek je mislio da se radi o pripadnicama dvora, možda čak i rođakama kraljice Ines. Bile su mlade, ali Andrej im nikada nije video lica. Često se prisećao smeha nepoznate devojke; nekada ga je čak i čuo u polusnu ili u gluvo doba noći kada bi ostao sam u tami sa svojim mislima.