Priča o suncu i mesecu

33.

Kada je Viktor došao u njenu sobu, nije govorio.

Da bude iskrena, ni sama nije želela da govori.

Dopustila mu je da legne kraj nje, našavši mesto na njegovim grudima slušajući tiho pevušenje njegovih moći. Njegovi prsti su prolazili kroz njenu kosu, opuštajući nerve koji su joj do sada satima treperili od šoka i bola koji je osećala.

Još uvek je osećala fantomsku krv na svojim rukama koju je toliko žustro pokušavala da spere u fontani u vrtu i čiji metalni miris joj je još uvek golicao nozdrve.

Misli su joj ponovo, po hiljaditi put te večeri, odletele na Andreja. Nije mogla da izbriše izraz njegovog lica iz glave, njegove reči i krivicu koja ju je prožimala iz nekog nedokučivog dela nje. Želela je da ga mrzi, želela je čak da bude i ravnodušna njegovom željom da se opravda, ali nije mogla. I nije bila sigurna da zna zašto je to tako.

I dalje je mogla da oseti njegovu ruku na obrazu, brišući suzu koja joj se omakla. I dalje joj se gadilo što je želela ponovo da oseti njegov dodir. To je bila tako neobjašnjiva potreba, kao da pokušava da počeša mesto koje nije mogla da dohvati. Bila je tu, konstantno joj grebajući po umu poput kojekakvog parazita. Zbunjivala ju je, činila ju je ljutom.

,,Ponovo si zapala u vrtlog haosa'', Viktor izgovori hrapavo uz njenu slepoočnicu.

,,Nisam.''

,,Zarila si nokte u moj grudni koš'', podsmehnuo se slabašno, a ona, postavši svesna svojih ruku naglo se trže i pridiže.

,,Izvini'', proguta knedlu koja joj je grebala grlo već duže vreme. ,,Ne znam šta me je spopalo.''

Prigušeno svetlo je stvaralo senke na njegovom licu koje je vidno bilo ispijeno i umorno, kao da vuče nevidljiv teret za sobom. Srce ju je bolelo zbog toga, videvši bol u njegovim očima koju nije pokušavao da sakrije. Bilo je nečeg utešnog u toj ranjivosti koji nije pokušavao da sakrije od nje – pitajući se vrlo često čime je zaslužila njegovu duboku naklonost. Nije se osećala kao da je zaslužuje, nije osećala kao da zaslužuje njega.

Na sekund je bljesnuo smešak pun sete na njegovom licu, a onda spusti ruku na njen obraz, palcem je nežno milujući.

,,Ja sam taj koji ti se treba izviniti, Katerina. Nije trebalo da me vidiš takvog. Mrzim da budem to nemilosrdno čudovište. Naročito pred tobom.''

Ali ona samo ispusti hrapav zvuk u neverici.

,,Čudovište?'', ponovila je. ,,Upravo sam je ubila, Viktore. Ja sam ovde čudovište.''

,,Želela je da to učiniš. Tatjana je lukava – ukazala joj se prilika za brzom smrću i iskoristila ju je. Znala je da je niko neće ubiti bez mučenja niti pre odlaska Vrhovnom Kralju na sud. Zato te je isprovocirala, znala je da si ranjiva. I znala je gde da udari.''

,,To ne menja ništa. I dalje bih to učinila. Bez griže savesti, bez premišljanja. I to me užasava, Viktore'', nagla se ka njemu, upijajući toplinu njegovog dodira i daha koji ju je golicao po licu. ,,Užasava me koliko olako mogu da oduzmem nečiji život.''

Čak i u prigušenoj tami je mogla da vidi saosećanje u njegovim očima, kao i razumevanje. Nije morao da joj govori da je i on isto osećao mnogo puta, mogla je da pročita to na njegovom licu.

,,Nekada dobri ljudi čine loše stvari i nekada loši ljudi čine dobre. Ne postoji crno-belo na ovom svetu. Ne postoje već jako dugo. To je ono što rat čini ljudima, Katerina. Uništava i one najčasnije.''