Priča o suncu i mesecu

49.

,,Ne brini, ne mogu te videti'', Kamen izgovori zaobišavši najezdu uplašenih seljana koji su trčali u suprotnom smeru.

,,Zašto smo ovde?'', nedostatak vazduha pomešan sa dimom i truležom joj je pekao nepce i stvarao mučninu koju nije bila sigurna da će moći još dugo da izdrži.

Kretali su se puteljcima koje je Katerina poznavala, ali sa haosom, uništenim kućama i radnjama, bilo je teško u pojedinim trenucima razaznati gde se nalazila. Zarila je nokte u dlanove pokušavajući da se sabere.

Odjednom se Kamen zaustavi ispred ostataka trošne građevine koja je ličila na radionicu, zagotentni i podrugljiv osmejak titrajući joj u uglovima usana. Imala je roj pitanja, ali svako je zamrlo na njenim usnama trenutka kada je ugledala svetlokosog mladića – bio je stariji no što ga se sećala, duže kose i umrljan od gareži i blata koje ih je okruživalo. Bio je na kolenima, šakama zarivenih u vlažnu zemlju.

,,Matej'', izgovorila je jedva čujno.

,,O, ipak se sećaš njegovog imena?'', podrugljivo upita Kamen smeškajući se kao da se radi o nekakvoj šali, stavši kraj nje kako bi je bolje osmotrio,. ,,Prvi momak kojeg si poljubila i mnogo više od toga, rekla bih. Pomogla si mu da njegov otac dobije pomoć u izgradnji kovačnice, zar ne? Tvoj tatica je jedva čekao da ispuni zahtev svoje jedinice. Ko bi rekao da će je izgubiti zahvaljujući istoj osobi.''

Naravno da se sećala njegovog imena.

Nije bilo ime na koje je pomislila već nekoliko godina, ali ga se sećala.

Imala je petnaest godina kada ga je prvi put videla šetajući sa Mardžori koja je želela da kupi sveže bilje na tezgi blizu njegove kuće. Bio je stidljiv, ljubazan i nežnog pogleda. Nikada je nije tretirao kao plemstvo i to joj se dopadalo – ali vremenom su shvatili da nisu jedno za drugo. Njen otac se razboleo, a Katerina je uplovila u konstantne pripreme za trenutak kada će morati da preuzme kraljevstvo. Njihova ljubav je bila tajna, znajući da nikada neće biti moguća. Iako njeni roditelji nikada ne bi imali ništa protiv njenog izbora čak i da ne bude neko iz kraljevske loze, ali Matej to nije želeo. Želeo je da nastavi da radi u očevoj radionici. Želeo je normalan život. Život bez kruna, bez kodeksa, procedura i dužnosti.

I bili su previše mladi da se jedno drugome obavežu na takav život.

Tako da su se rastali.

I Katerina je dugo izbegavala da zalazi u ulicu koja je vodila do radionice.

,,Nije je izgubio zbog mene!'', Katerina zareža, odgurnuvši Kamen od sebe, izazivajući ga. ,,Da li je to sve što imaš? Ovo činiš samo da bi manipulisao mnome, ali neću pasti u tu zamku.''

I dalje je nosio njen lik, ali Katerina nije imala problema da uništi sopstveno lice ne bi li skinula taj samodopadni kez sa istog.

,,Hm'', je bilo jedino što je izgovorio nakon nekoliko trenutaka, nehajno nastavivši da hoda kao da mu je upravo sasula najdosadniju zabavnu činjenicu koje se setila.

Pažnju joj je privukla devojčica od četrnaestak godina. Vrištala je – žena i muškarac uplašenih pogleda su je pridržavali kako ne bi pojurila za osobom koju je dozivala.

,,Nastja Angelovska. Posmatrala je kako joj Etijorani odvode brata u zarobljeništvo'', Kamen joj je šaputao na uvo dok je Katerina očiju punih suza upijala bolne vriske devojčice. ,,Nije bila jedina koja je tog dana posmatrala kako joj najvoljeniji bivaju zarobljeni.''

Želela je da odbrusi, ali nije našla reči, a ni glasa.

Osvrtala se oko sebe posmatrajući užase, bol i razdor koji se dešava u mestu koje se zaklela da će štititi.