Leptir

Part 2

Borba sa starateljstvom je bila teža nego što je mislila.
Najpre ubeđivanje njene porodice da joj pomogne a zatim i sudije da je sposobna da se bine o devojčici.
Proces je bio dug, mnogo duži nego što je očekivala. U jednom trenutku se plašila da će joj odvesti Leontinu.
Ta devojčica je čvrsto držala njenu ruku sa svojom malom ručicom plašeći se da je pusti a Tatjana je privlačila sebi i tešila kako će sve da bude u redu.
Tešila i nju i sebe.
Ali na kraju je uspela, njen trud i muka su se isplatili, starateljstvo joj je bilo odobreno i više niko nije mogao da je spreči da odvede Leontinu se sobom u glavni grad države i brine se o njoj.

"Znam kako se osećaš i želim da znaš da ja ne pokušavam da zamenim tvoju majku, niti da ti oduzmem sećanje na nju. Ona će uvek da ostane tvoja majka i oni će uvek da ostanu deo tebe.
A što se tiče mene možeš da me zoveš kako god ti želiš. Teta Tatjana je odlično za početak, naravno kada budeš bila spremna da govoriš ponovo."
Govorila joj je dok su se autom vozili u novi grad. Devojčica je bila malo nervozna, obe su bile nervozne.
Lea je bila tiha, sve je prihvatila tako mirno. Tatjani se činilo da bi sve bilo tako lakše kada bih se mala pobunila bar jednom ili konačno progovorila sa njom. Doktori su rekli kako je sve u redu sa njom i kako je verovatno potrebno malo više vremena da se ponovo opusti među ljudima.
"Kraj u kojem ćemo živeti je miran, tamo živi i moja dobra prijateljica koju sam upoznala dok sam studirala u inostranstvu. I škola u koju sam te upisala je veoma dobra, svi se hvale na nju. Ti si pametna devojčica, ne sumnjam da ćeš brzo da nadoknadiš sve što si propustila. Sutra možemo da odemo u šoping, kupićemo stvari i za tvoju novu sobu i za školu.
Šta misliš o tome?"
Leontina je oborila pogled opet se rastuživši, Tatjana je bila sigurna da se sprema da zaplače. Iako je prošlo tri meseca od nesreće to dete je još uvek bilo isto. Tužno i uplašeno.
Još je ni jednim nije videla da se smeje a verovala je da ima prelep osmeh.
Sta god da uradila i koliko god se trudila nije mogla da promeni taj slomljeni i uplašeni izraz na njenom licu, Tatjana je ponekad imala osećaj da se plaši čak i nje.
Ostatak vožnje provele su u tišini.
Kraj u kojem je trebalo da žive je zapravo bio veoma bogat.
Leontina još nikada nije videla tako sređenu ulicu i kuće od kojih ni jedna nije bila malog obima, ni jedna nije ličila na kuću u kojoj je ona sa svojim roditeljima živela.
"Stigle smo." Tatjana je zaustavila auto ispred velike dvospratnice koja je predstavljala njihov novi dom i izašla ali Leontina je i dalje ostala u autu.
"Tatjana!" U zagrljaj joj je pritrčala visoka crnokosa žena njenih godina a za njom je došao i malo stariji muškarac.
"Konačno ste stigle. Mogu li da upoznam mladu gospođicu?"
"Naravno." Tatjana je otvorila vrata od svog auta i pružila Leontini ruku da izađe napolje.
"Svi, ovo je moja mala Leontina, ona je malo stidljiva ali je jedna veoma kulturna i pametna devojčica. Lea, ovo su moji prijatelji o kojima sam ti pričala, žive odmah pored nas, Helena i Sergej."
"Drago nam je što te konačno upoznajemo. Čuli smo dosta lepih stvari o tebi." Helena je blago uštinula za obraz a Lea je stidljivo pognula glavu i sklonila se iza Tatjaninih leđa.
"Baš je stidljiva. Može da upozna ostalu decu dok ti mi pomognemo da uneseš stvari u kuću. I moj Vuk je među njima, upozorila sam ga kako treba da se ponaša prema njoj."
"Možete li da mi date trenutak nasamo sa njom." Upitala je a oni su klimnuli glavom i povukli se.
"Šta je bilo, pogledaj me?Lea?" Kleknula je pored nje i prstom joj nežno dodirnula bradu nateravši je da joj uzvrati pogled.
"Ovde smo sigurne. Više ne moraš da se plašiš, ovde niko neće da te povredi a ja te nikada neću ostaviti samu. Obećavam ti." Nežno je poljubila u obraz a onda okrenula prema deci u susednom dvorištu koja su se igrala sa loptom.
"Vidiš onog dečaka u beloj majci što se stoji pored ograde?" Lea je klimnula glavom.
"Njegovo ime je Vuk, on je sin mojih prijatelja sa kojima sam te upravo upoznala. Živi odmah pored nas.
Njega ne moraš da se plašiš i njemu možeš da veruješ.
On te nikada neće povrediti, suprotno od toga, uvek će te štititi.
On zna da dolaziš i želi da ti bude prijatelj. Možeš da se upoznaš sa njim dok ja malo popričam sa odraslima.
Možeš li to da uradiš za mene?" Lein i Vukov pogled su se susreli po prvi put.
Za razliku od Leontine Vuk je bio crnokosi dečak, nekoliko centimetara viši od nje iako su bili isto godište.
Lea je prvo pomalo bojažljivo pogledala u Tatjanu i klimnula glavom.
"U redu onda." Tatjana joj je pustila ruku i neko vreme gledala kako prilazi Vuku i smešta se pored njega na stepenik kada joj on pokaže da sedne.
Kada je izvadila svesku znala je da su započeli razgovor. Uskoro im se pridružio još jedan dečak i počeli su da se igraju. Tatjana je ne skidajući pogled sa nje sela za sto koji je bio postavljen u dvorištu i za kojim su je čekali prijatelji.
"Jesi li sigurna da ćeš moći ovo sama."
"Iskreno, nemam predstavu kako cu ovo sama." Rekla je Tatjana i popila gutljaj sveže limunade.
"Otkud ti i dete uopšte zajedno. Uvek si govorila da ne želiš decu. Jesi li spremna za takvu vrstu odgovornosti?"
"Mislim da je sa Leom to bila ljubav na pravi pogled. Ne znam kako, samo sam znala da sam potrebna toj devojčici.
Od tolike rodbine niko je nije želeo.
Znala sam samo da moram da je povedem sa sobom."
"Kako si tvoje ubedila da ti pomognu, čisto sumnjam da su bili srećni kada si im rekla da planiraš da usvojiš dete?" Upitao je Sergej ne skrivajući smeh.
"Rekla sam im da ću se onda priključiti ekspedicionom medicinskom timu koji ide u Afriku i da više nikada neće da me vide tako da nisu imali izbora."
"To baš liči na tebe."
Sergej nije mogao da suzdrži smeh.
"Kako se mala drži? Helena mi je ispričala za nesreću i sve što je preživela do sada."
"I dalje odbija da priča." Rekla je dok je posmatrala. Nije joj dugo trebalo da se ponovo izdvoji od ostale dece i ponovo osami. Sva deca su se igrala zajedno, samo je njeno bilo izdvojeno.
"Razgovarala sam sa njenom učiteljicom tamo kako bih je malo bolje upoznala, jer niko od rodbine nije želeo da razgovara sa mnom.
Rekla je kako Lea pokazuje znatno veći stepen inteligencije za razliku od ostale dece i da joj je namerno dala da radi test od starijih godina kako bi upotpunila svoje sumnje, i ispostavilo se da je njen IQ zavidno visok. Biće dobro da o tome razgovaram sa njenom novom uciteljicom pre nego što krene u školu.
Nikada nisam zamišljala sebe kao majku, znam i da nikada neću moći da njoj zamenim majku, nisam sigurna ni da želim to. Znam samo da će ovo da bude veliki izazov za obe i da će mi biti potrebna sva moguća pomoć.
Biće mi potrebna vaša pomoć." Rekla je sa dubokim uzdahom. Imati dete nikada nije planirala a imati nadprosečno pametno dete tek nije.
"Naravno da ćemo ti pomoći. Nećemo te ostaviti samu u ovome, izaći ćemo ti u susret kad god bude trebalo."
"Ona je posebna. Osetila sam to čim sam je ugledala.

Leontina je sedela sama kraj ograde.
Deca su bila okej ali su je gledala čudno, zapravo niko nije hteo da se igra sa njom. Rekli su joj kako ima čudnu boju kose,da joj je lice previše pegavo i da ima buljave oči.
I svako je hteo da zna zašto ne želi da priča. A nije mogla tek tako da im kaže zašto, zar ne?
Taj čovek je možda bio u zatvoru ali ona se još uvek nije osećala slobodno.
Kao da je njegova sena još uvek pratila.
"Ne treba da ih slušaš." Tak crnokosi dečak je opet došao kod nje.
"Ja mislim da je tvoja kosa lepa baš zato što je drugačije boje i nema nista ružno u pegicama i imaš najlepše oči koje sam ikada video.
Izvadila je svesku i olovku iz svog rančića.

"Govoriš to samo zato što su te roditelji zamolili da budeš fin prema meni."

Napisala je a Vuk se nasmešio i klimnuo glavom.

"Tačno. Obećali su mi novu loptu ako budem fin prema tebi i pozovem te da se igraš sa mnom i ostalom decom."

"Kupiću ti ja loptu ako me ostaviš na miru." Napisala je

"Rekao sam da su mi to obećali ali ne i da zbog toga sedim pored tebe.
Ta deca su bila nepristojna, ali ne brini
više te neće dirati."

"Kako znaš?" Napisala je a on je uzeo svesku iz njene ruke i počeo da crta svoj crtež pored njenog.

"I ja volim da crtam. Leptiri su lepi ali treba da probaš da crtaš i druge stvari.
Možemo da crtamo zajedno sutra, moj najbolji drug iz razreda se sutra vraća sa mora pa možemo svo troje da crtamo zajedno, ako hoćeš."
Pogledao je u nju a ona je slegnula ramenima i pogledala u Tatjanu.

"Pitaćemo teta Tatjanu."

Vratio joj je svesku i držeći je za ruku odveo kod njegovih roditelja i Tatjane koji si sedeli u bašti i razgovarali.
"Mama da li Lea može sutra da dođe kod nas? Danijel se sutra vraća sa mora i hteli smo da se igramo kod nas kući."
"Ako Lea želi onda može."
"Želiš li Lea?" Pogledao je u nju a ona je pogledala u Tatjanu koja joj se ponosno osmehivala. Njena devojčica je sebi našla prijatelja.
"Ja i Lea sutra imamo neke obaveze." Rekla je a onda primetila kako se Lea rastužila nakon tih reči.
Izgleda da je stvarno htela da bude sa tom decom narednog dana.
"Ali potrudićemo da ne kasnimo mnogo."

Kasno uveče obe su počele sa raspakivanjem.
Kuća je tek trebalo da se sredi, zahtevala je i neke popravke jer je bila malo starija i nije se renovirala skoro.
Pripadala je njenoj porodici ali sada je pripadala samo njoj i Leontini koja je razgledala stari nameštaj po kući a Tatjana je primetila kako jednoj ukrasnoj skulpturi pridaje više pažnje nego ostalima.
"Šta je to?" Prišla joj je i videla kako u ruci drži figuru leptira koja je bila ukras na polici sa knjigama.
"Sviđa ti se?"
"To...je leptir." Izgovorila je na glas a Tatjana je ostala u šoku na trenutak ne verujući onome što čuje.
Ona je govorila!
"Želiš li da ga zadržiž? Znam da voliš leptire." Lea je odmahnula glavom I vratila ga na mesto dok se Tatjana molila samo da nastavi da razgovara sa njom i da se ne povuče u sebe ponovo.
"Zašto? Ne voliš ih više?"
"Oni me podsećaju...na taj dan." Oči su joj se punile suzama a Tatjana je kleknula ispred nje i privukla je u svoj zagrljaj.
"Oo moja mala ljubavi. Tako bih volela da mogu da izbrišem bol i tugu koju osećaš."
"Nedostaju mi..." Rekla je kroz plač a Tatjana je imala osećaj da će i sama početi da plače od tuge zbog tog malog bića koje je bespomoćno plakalo za roditeljima u njenom naručju.
"Znam, veruj mi znam. Ali moraš da pronađeš snage i da ih pustiš da odu.
Moraš da nastaviš dalje, još uvek si tako mala tek treba da počneš da živiš.
Zadrži ih samo u lepim uspomenama.
Ja ću uvek biti uz tebe, nikada te neću ostaviti samu. Ti i ja smo sada jedna drugog sve, ti si sada moja porodica a ja sam tvoja. Nikad nemoj da zaboraviš to."