Leptir

Part 21

Iz škole je nakon dugog lutanja otišao pravo kući. Nije mogao da smiri misli, niti da svari ono što se dogodilo tog dana.
Potukao se sa najboljim drugom i to nasred školskog dvorišta.
Ali da li se kajao?
Ni najmanje.
Nije on bio taj koji je započeo svađu, Danijel je najbolje od svih znao da najviše mrzi kada ga neko ispituje i napada a pogotovo kada se meša u njegov život i njegove odluke pa makar bile one i pogrešne i ispravne.
Govorio mu je da prestane ali nije slušao, morao je da ga dovede do pucanja a sve što je Vuk želeo je da nikoga ne meša u svoj život i svoje odluke.
To je bio njegov zivot, njegova stvar i njegov problem. Trebalo je samo da ga ostavi na miru.
Ali to nije bio glavni razlog zbog kojeg je započeo tuču i podigao ruku na svog najboljeg druga.
U pitanju je bilo nešto sasvim drugo.
Rečenica koju Danijel nikako nije smeo da izgovori. Ime koje nije smelo da se umeša, tek tada je stvarno pukao i prvi ga udario zapocevši tuču koja se gadno završila. Na kraju niko nije mogao da ih prepozna niti razdvoji, čak ni njihovi zajednički prijatelji, svi su ih gledali bez teksta.
Niko nikada nije očekivao da je tako nešto moglo da se dogodi između njih dvoje.
Ali ni jedan od njih nije popuštao, a Vuk se nije osećao krivim, ni najmanje.
Upozoravao ga je i to više puta, na kraju je dobio šta je tražio.

"Kakav je to način?" Njegova majka je ljuto prolazila dnevnim boravkom dodajući ulje na vatru.
"Da dignete ruku jedan na dugog zbog neke gluposti!" Nije morao da joj kaže šta se dogodilo, njegova razredna joj je svejedno sve prenela.
"Ne mogu da verujem! Zvali su me na poslu zbog tebe. Dovodiš me u situaciju da se iskreno zapitam gde sam toliko pogrešila sa tobom, šta ti to nisam omogućila u životu pa si odrastao u takvu osobu. Danijel je divan dečko, pametan i lepo vaspitan. Treba da se ugledaš malo na njega."
"Ako ti se toliko sviđa zašto ga ne usvojiš? Možda konačno dobiješ svog savršenog sina o kojem si oduvek maštala. Očigledno je da ste poslednjeg puta izabrali pogrešno..." Ućutao je pre nego što je izgovorio tu rečenicu do kraja.
To nije bio prvi put da ga majka poredi sa drugom decom, čuo je i mnogo gorih reči od svojih roditelja.
Takva vrsta prekora nije bilo ništa novo za njega, zato je davno i prestao da mari i postajao sve hladniji jer su i oni davno prestali da mare za njega.
Mozda čak i od istog onog dana kada su se razveli i kada nisu mogli da odluče kod koga njihovo jedino dete treba da ode jer su oboje bili previše zauzeti svojim karijerama da bi vodili računa o njemu. Na kraju je ostao sa majkom koja nikada nije bila kući dok je njegov otac prosto ispario iz njegovog života kao da nikada nije ni postajao u njemu.
"Vuče?" Pogledala ga je u neverici, nije očekivala da čuje takve reči od njega.
"Znaš da nije tako." Oči su joj se punile suzama.
"Ne moraš da lažeš ni sebe ni mene, Helena. Oboje znamo da je tako.
Možeš da se vratiš svome poslu, nije ni trebalo da te zovu."
Držeći led na usnici ustao je sa fotelje i povukao se u svoju sobu ostavivši je samu i slomljenu rečima koje nije očekivala da čuje, ne od svoga sina.

Lea je sedela sa Tatjanom u dnevnom boravku i gledala neki dokmentarac na televizoru dok su usput jele keksiće koje su kupile ranije toga dana.
Volela je te dane kada se Tatjana vrati kući sa posla ranije i provede celo popodne sa njom uz dobru hranu i filmove ili dokumentarce dok se usput smeju i šale. To je bila kao njihova tradicija koju su godinama praktikovale čak i nakon što je Maskim ušao u njihove živote.
"Šta to gledate?" On se vratio kasnije toga dana
"Došao si ljubavi." Tatjana je ustala i poljubila ga "Neki dokumetarac koji se Lei svideo. Što si se ti toliko zadržao?"
"Danas je bilo previše posla u restoranu." Uzvarstio joj je poljubac a onda pogledao u Leu koja je gledala televizor ne obraćajući pažnju na njih. Ove si želela, zar ne?" Spustio je klizaljeke na sofu pored nje a Lea ih je sa oduševljenjem pogledala.
"Woww! Gde si našao ove? Teško se nalaze kod nas a koštaju pravo bogatstvo. Znaš koliko dugo sam štedela za njih?"
"Jedan prijatelj koji me je dugovao uslugu mi ih je pronašao za tebe. Sada možeš tu svoju ušteđevinu da potrošiš na nešto drugo."
"Ne, ne. Daću ti je, ove klizaljke su preskupe."
"Ni govora. Znaš da nikada neću uzeti taj novac." I znala je, rasprava sa njim oko toga ne bi dovela ni do čega. Nikada ne bi uzeo novac od nje.
Maksim je uvek bio takav, radio je stvari za nju koje uopšte nije morao.
Iako mu nije bila ništa, činio je sve što je mogao da ima savršeno detinjstvo sa njima i da se nikada ne oseća neželjeno. Oni su bili jedna mala porodica, i volela ih je bezgranično.