Leptir

Part 44

"To izgleda stvarno slatko. Odakle ti?" Upitala je Marina spazivsi njenu narukvicu sa priveskom plavog leptra.
"To je poklon." Odgovorila je posmatrajici svoju narukvicu i secajuci se pethodne noci i zadnjih reci koje je rekla Vuku.

"Ja sam slomljenja, Vuce. Nesto u meni je slomljeno. Raspadam se i ne znam kako da se izvucem iz ove provalije u koju tonem.
Treba mi vreme da se zalecim. Zao mi je."

Sa tim recima je otisala i ostavila ga samog. Kako da bilo koga usreci kada ni sama nije bila srecna?
Njena depresija je iz dana u dan bila sve teza. Pored toga, nocne more je nisu ostavljale, postajale se sve ucestalije.
Nije znala kako da se izbori sa istinom.
Prosle noci vristala je tako glasno u snu da je Tatjana jedva uspela da je smiri.
Tada je postala svesna da njena devojcica nije dobro ali Lea nista nije govorila. Plasila se da pocne, plasila se da ih obe ne povredi ako pocne da prica.
Nastavila je sve da drzi u sebi.

Narednih dana ona i Vuk su se drzali na distanci jedno od drugog.
Reci je odjednom ponestalo.
Tako je najbolje za oboje uverevala je sebe, iako se iznutra kidala.

Dani su se uskoro pretvorili u nedelje.
"Ne mogu da verujem da ce uskoro raspust! Gde planirate na leto?" Upitala je Nadja radosno
"Mi idemo u Grcku."
"Moji se jos nisu dogovorili."
"Mi planiramo u Italiju."
"A vi Lea?"
"Molim?" Pogledala ih je zbunjeno
"Opet je odlutala negde. Gde planiras na leto?"
"Ne znam. Sigurna sam da Tatjana i Maksim planiraju nesto."
"Ti si srecna sto imas Tatjanu i Maksima pored sebe. Uvek te vode na egzoticna putovanja. Hocu i ja takvu porodicu."

Ppgledala je u Hanu koja je ponovo imala zabrinuti pogled. Uvek je brinula kada Lea tako odluta u mislima.

"Jeste li napisali onaj dosadni esej koji je razredna trazila od nas.
Najbolji prijatelj. Razredna nas jos uvek vidi kao decu."
"To je esej. Ne treba da napises previse ali treba dobro da izaberes reci koje ces da ubacis u njega. Zato pazi sta pises.
Jesi li ga ti napisala Lea?"
"Danas sam ga predala." Konacno se ubacila u razgovor
"O kome si pisala." Upitale su je a ona je ucutala
"Sigurno nije o tebi!" Hana je kroz salu udarila Marinu ponovo spasavajuci situaciju
"Zasto? Ja sam njen najbolji prijatelj. Zar ne Lea?"

Izlaske nije propustala i opijala se do besvesti, toliko da niko nije mogao da je prepozna. Niko se nije ni bunio, tada je bila najvise pricljiva.
Vuk je gledao iz daljine kako se glupira tako pijana i pokusavao da je shvati, dok je ona izbegavala njegove poglede.
Ponasala se kao da joj niko nije bio potreban a on joj je trebao najvise.

Na kraju kada se napila toliko da je Tatjana i Maksim nisu prepoznali, kada je postala jadna i napodnosljiva cak i samoj sebi svemu je moralo da se stane na kraj.
Nisu je pritiskali ali slozila se sa njhovom odlukom.
Pitanje je bilo samo kako reci ostalima.
Mrzela je oprostaje ali ovaj je morala da napravi.

"Vuce." Stala je ispred njega posle dugo vremna izbegavnja i konacno ga pogledala u oci.
"Lea? Dobro si?"
"Da." Slabasno se nasmesila "Ja...dosla sam da se pozdravim."
"Da se pozdravis? Zasto? Gde odlazis? I zasto Maksim iznosi sve te stvari iz kuce?" Pogledao je uplaseno
"Mi...idemo. Zivecemo u Londonu."
"Ali vratices se, zar ne? To je samo kratko, za par nedelja vratices se." Nije zeleo da cuje nista drugo
"Ne znam. Videcemo."
"Ne." Odaljio se od nje odmahujuci glavom "Ne mozes to da radis, ne mozes da odes..."
"Moram." Prisla mu je i nezno stavila ruke na njegove obraze pogledavsi ga suznih ociju
"Zar ne vidis? Nisam dobro, raspadam se ovde. Moram da se oporavim."
"Ali tamo...daleko..."
"Tako je najbolje. Tako mora da bude."
"Nije!"
"Zar ne zelis da budem srecna ponovo?
Izgubila sam se Vuce, istrosila. Ne vidim vise zivot, sve vise tonem. Ne mogu vise da podnesem sebe. Ovakva nikome nisam dobra." Cvrsto ga je zaglila
"Oprastam ti." Rekla je a niz njegove obraze su skliznule suze
"Sada mozes da oprostis i ti sebi."
"Lea..."
"Volim te Vuce. Zelim da mi obecas nesto." Pogledala ga je "Bices dobro i bices jak. Sanjaces ponovo, neces se zatvoriti u sebe, bices srecen. Cuvaces mi ovo." Stavila mu je u ruku narukvicu sa priveskom leptira koju joj je poklonio
"Obecaj mi." Ponovo ga je pogledala
"Obecaj mi da ces da se vratis."
"Obecavam. Onda kada se najmanje budes nadao, ugledaces me ponovo i vise nikada necu da odem. Cuvaj se."
Jos jednom ga je zagrlila, Tatjana i Maksim su je dozivali.
"I ti." Rekao je nemocan da suzdrava suze a ona mu se jos jednom nasmesila pre nego sto je otisla.