Leptir

Part 9

Naredni dan u školi proveli su izbegavajući jedno drugo.
Nije želela da ga sretne, nije bila sigurna da li uopšte želi da ga vidi neko vreme.
Dobro je znao koliki strah ima od vode a opet je svesno povukao sa sobom.
Njene slabosti i strahove je koristio da je povredi.
Kako su uopšte došli do te faze?
Zašto uporno povređuju jedno drugo?
Zašto za svaku stvar imaju potrebu da se svete i da prave smicalice jedno drugom?
Zašto se ponašaju kao da su neprijatelji? Zašto se svaki njihov susret i razgovor završi svađom?
Šta im se to događa?
Protiv čega se to uporno bore?
Otišla je ranije iz škole toga dana, nije se osećala baš najbolje.
Bila je malaksala i glava je užasno bolela. Kada je došla kući izmerila je temperaturu, gorela je.
Ceo taj dan je provela u krevetu.
"Ni malo se nije smanjila." Rekla je Tatjana zabrinuto kada je toplomer i narednog jutra pokazao visoku temperaturu.
"I kakav je to način uopšte? Razgovaraću ja sa Vukom o tom noćnom kupanju." Lea je iz kreveta slažući se klimnula glavom.
I treba da razgovara sa njim i očita mu bukvicu.
"Otkazaću put. Ne mogu da te ostavim samu tako prehlađenu."
"Dobro sam, ne otkazuj put zbog mene.
A i temperatura je juče bila 39 a danas je 38, što znači da je počela da se snižava. Ostaću kući i odmaraću.
"Sigurna si?"
"I Hana dolazi posle škole, neću da budem sama. Ne moraš da brineš, biću dobro."
"Pozvaćeš me ako ti se sloši ponovo?"
"Obećavam. Više nisi ljuta na mene?"
Pogledala je umiljato a Tatjana se nasmešila i pomilovala je po obrazu.
"Nisam ljuta na tebe Lea. Ono što sam želela da shvatiš je da nije tvoja obaveza da brineš o meni već je moja obaveza da se brinem o tebi.
Ti treba samo da uživaš u životu kao i svi tvojih godina a ostatak prepustiš meni. Nadam se da smo se razumele oko toga i da se ono veče i one reči neće ponoviti."
"Razumele smo se." Nasmešila se a Tatjana je spustila nežan poljubac na njeno teme i još jednom je pomilovala po kosi pre nego što je otišla.

Hana je došla odmah nakon škole a Lea je još uvek bila u svojoj ružičastoj plišanoj pidžami i u krevetu kada je ušla u njenu sobu.
"Stvarno ne razumem kako si se toliko razbolela?"
"I bolje." Rekla je i popila gutljaj čaja koji je skuvala sebi i Hani nakon što je konačno skupila snagu da ustane iz kreveta
Ni ona nije želela da se priseća kako i zbog koga se razbolela.
"Donela sam ti neke beleške od novih lekcija koje smo učili u školi."
"Hvala ti. Nadam se da ću se kroz par dana vratiti."
"Od sledeće nedelje smo svejedno na raspustu, ne moraš da brineš o školi.
Tvoje ocene su svakako savršene.
Jeste li planirali da idete negde za praznike?"
"Nisam sigurna. Tatjana i Maksim su baš zauzeti poslovima ovih dana, nisu ništa planirali. Verovatno ću biti kući."
"I ja planiram isto. Ali potrudi se da ozdraviš pre Nove godine. Biće to nezaboravna žurka."
Nasmejale su se, Hana je volela žurke i provode više od bilo čega na svetu.
Ta žurka je bila nešto što nikako nije smelo da se prepusti.

"Woww, zaboravila sam koliko dobro umeš da crtaš." Rekla je kada je malo kasnije pregledala njene crteže.
"Leptir?"
"Kao mala sam bila opsednuta leptirima. Mislim da sam imala na milion takvih crteža."
"Više ih ne voliš?" Upitala je znatiželjno
"Volim, ali me za njih vežu bolne uspomene na roditelje. " Priznala je.
"Ali volim da ih crtam." Nasmešila se
"To me nekako uvek smiri. Ima taj letak koji sam pronašla na internetu.
Vezan je za jedan poznati univerzitet umetnosti, traže mlade talente i organizuju takmičenje.
Sve što treba da uradiš je da im pošalješ neki od svojih crteža i ako baš on bude bio izabran kao najbolji, imaš osigurano mesto na tom univerzitetu nakon srednje škole."
"To je odlično! Prijavićeš se zar ne?"
"Razmišljala sam o tome." Stidljivo se nasmešila, retko kome je pokazivala svoje crteže. Nikome još nije ni rekla da je planirala da isproba svoju sreću na tom univerzitetu. Čak ni Tatjani.
"Za ovaj crtež me vežu lepe uspomene,usavršavala sam ga godinama. Želela sam da im pošaljem baš njega."
"Onda tako i uradi. Ti si prirodni talenat i treba da rizikuješ, ova prilika ti se neće pružiti dvaput."
"Razmisliću još malo. Ima još nekoliko dana do poslednjeg roka za slanje crteža."
"Nikada ne čekaj zadnji trenutak i pošalji taj crtež već jednom." Hana je ozbiljno zamahnula prstom ispred njenog lica a onda se vratila svom telefonu i listanju najnovijih vesti po društvenim vezama.
"Woww. Pogledaj ovo?" Pustila je snimak nesreće koja se dogodila tog dana.
"Mladi bračni par je tragično izgubio život nakon što su se vraćali sa porodičnog odmora. Vozač auta koji je izazvao nesreću je pobegao.
Potraga za njim je još uvek u toku."
Pročitala je vesti na glas a onda bacila telefon sa strane.
"Zamisli samo to. Izazoveš nesreću u kojoj dvoje mladih ljudi izgube život a onda pobegneš. Da je ostao i pozvao hitnu pomoć na vreme možda bi nekome od njih spasio život."
Govorila je vidno iznervirana a Lea je tužno spustila glavu.
U takvim situacijama svako će najradije da izabere da pobegne nego da ispravi grešku koju je načinio, niti da uvidi kako je to što radi zapravo toliko pogrešna odluka. Kobna odlika.
Hana je uskoro morala da ode jer su je  roditelji zvali da se vrati kući.
Spremalo se nevreme.
Lea je ubrzo nakon što je ispratila Hanu utonula u san.
Ta noć joj je opet došla u san. Vraćala se sa piknika sa svojim roditeljima.
Gledala je u zalazak sunca i na ruku joj je sleteo leptir. Najlepši leptir koga je ikada videla, a onda vrisak njene majke. Bio je toliko jak da joj je parao uši. I sama se probudila uz vrisak kada je snažno zagrmelo napolju.
Uplašeno je pogledala oko sebe, nije bilo struje u kući a na prvom spratu su se čuli koraci i penjali su se gore ka njenoj sobi.
To nisu mogli da budu ni Maksim ni Tatjana. Oni su trebali da se vrate tek narednog dana.
Uzela je vazu sa stočića i čvrsto je stežući u rukama izašla iz svoje sobe.
Ko god da je provalnik bio dolazio je sve bliže a onda je u mraku spazila poznatu mušku siluetu.
"Vuče?"
"Woww! Sa tim možeš da ubiješ čoveka znaš." Rekao je a Lea je spustila vazu koju je držala u rukama.
"Jesi li ti lud, mislila sam da je provalnik. I šta ti uopšte tražiš u mojoj kući ovamo kasno?" Pitala je pokušavajući da dođe sebi od svog tog šoka i adrenalina koji joj je strujao telom.
"Tatjana je rekla da te proverim jer si bolesna i sama u kući."
"Tatjana?" Pogledala ga je u neverici.
"Tatjana je u Londonu i misli kako je Hana sa mnom. A i usput malo je ljuta na tebe zbog noćnog kupanja.
Logičnije da bi prvo pozvala mene ili Hanu ako je brinula."
"Dobro, nestala je struja i nevreme je znao sam da ćeš se uspaničiti. A i bolesna si."
"Postoji zvono znaš. Nalazi se odmah pored vrata."
"Zvonio sam ako ti je za utehu. Ušao sam sam onda kada sam čuo tvoj vrisak
I zašto ostavljaš otključana vrata kada si sama kući?"
"Vrisak?" Tek tada se setila svoje noćne more "Loše sam sanjala, probudila me je grmljavina..."
"Jesi li dobro?" Upitao je kada se zateturala i pridržao je.
"Malo sam malaksala. Dobro sam." Rekla je a on je nežno stavio ruku na njeno čelo.
"Nisi dobro imaš temperaturu." Pomogao joj da se vrati u sobu i legne u krevet a zatim pružio čašu sa vodom kada je krenula sa popije lek za temperaturu.
"Zašto si stvarno ovde Vuče?" Upitala je dok je on zapalio jedinu sveću koju je pronašao napravivši malo osvetljenje u sobi.
"Rekao sam ti, znao sam da ćeš se uspaničiti. Svi misle kako si čvrsta devojka ali plašiš se mraka.
Uvek spavaš sa upaljenom lampom."
"Kako ti to znaš?" Uspeo je da je zbuni ponovo, baš kao i onda u bazenu.
"Znam sve o tebi. Ako ti ne treba više ništa odlazim."
"Možeš li da ostaneš još malo? Bar dok ne zaspem ponovo ili dok oluja ne prestane." Imala je molećivi pogled poput male devojčice.
Devojčice koju je voleo.
"Mislio sam da su tvoje noćne more odavno prestale."
"Nisam ih imala do sad. Hana je čitala o onoj nesreći, verovatno je ostavila utisak na mene." Rekla je i spustila glavu na jastuk okrenuta prema njemu.
"Šta želiš da radim?"
"Pričaj mi nešto, to će me uspavati.
"O čemu želiš da ti pričam?"
"Neka bude nešto lepo." Rekla je zevajući a on je ućutao na neko vreme.
Nije imao baš puno lepih tema za razgovor. Nije ih imao uopšte kada bih malo bolje razmislio.
"Ova soba se uopšte nije promenila."
"Dugo nisi dolazio."
"Svejedno se ništa nije promenilo, samo se broj knjiga u njoj povećao.
Sećam se kada smo bili klinci, otišla si sa Tatjanom na jedno od vaših putovanja a kada si se vratila postala si opsednuta klizanjem na ledu.
Kupila si na desetina knjiga samo kako bi naučila sve o klizanju.
Na prvi trening si povredila nogu,
nosila si gips mesec dana ali nisi želela da odustaneš. Čim su ti skinuli gips vratila si se ponovo i koliko god padala opet si ustajala i pokušavala iznova sve dok nisi naučila i prestala da padaš."
"Nisi zaboravio." Zevnula je i zatvorila oči
"Bio sam tu da ti pružim ruku kada god si pala." Rekao je to ali tek nakon što je utonula u san.
Telefon u njegovoj ruci je zavibriao.
Bio je to Danijel. On i momci su izašli.
Trebalo je da im se pridruži i već je uveliko kasnio. Ali ona je bila loše a jednim delom i zbog njega.
Zaspala je, sada je mogao da ode ali umesto toga iskucao je Danijelu kako ima neke obaveze. Oluja je ubrzo prestala i struja je ponovo došla, bilo je vreme da ode ali on je ostao da sedi i posmatra je kako spava. Izgledala je tako nevino, poput male devojčice.
Znao je svaki detalj o njoj. Znao je sve šta voli a šta ne voli, šta je usrećuje a šta rastužuje, znao je sve njene strahove i slabosti. Poznavao je bolje i od nje same.
Ali imale su i neke stvari koje nije znao.
Na primer zašto nije pričala kada je tek upoznao, zašto je bila nema.
Ili zašto ne voli da priča o svojim roditeljima i šta vidi u tim noćnim morama pa se toliko uplaši.
Niti kako to da je te noći u bazenu jedva suzdržao sebe da je ne poljubi.
Ona nije bila ni svesna koliko moć su njene oči imale na njega. Iste te oči za koje su svi govorili da su previše krupne su bile njegov svet.
Tako neobično plave poput okeana.
Potonuo bi u njima, imale su moć da te zarobe u njima zauvek. I jesu, zarobile su ga još pre mnogo godina.
Mozda čak i onda kada ih je prvi put video, kada se prvi put potukao jer se neko usudio da je uvredi i rastuži pred njim.
Ali u njima se krio pravi nemir.
Nemir koji niko nije poznavao, čak ni on. Nemir koji je držala samo u sebi plašeći se da ga podeli sa ostalima.
Poput oluje koja se nikada nije stišavala ni smirivala.
I on je sedeo tu, posmatrao je dok je mirno spavala prilično svestan i svojih i njenih osećanja.
Nemoćni da pobegnu od njih, nemoćni da pobegnu jedno od drugog.