Leptir

Part 34

Budilnik na stočiću je završio na pod ali telefon nije prestajao da zvoni.
"Halo." Rekla je sanjivim glasom
"Jesi li to još uvek u krevetu? Ustani, zakasnićeš u školu." Rekla je Hana sa druge strane
"Kakva škola, koji je danas dan?"
"Koliko si ti sinoć popila? Hajde ustani zaksnićeš na autobus."
"Dobro, ustajem." Rekla je i nevoljno ustala.
Ušla je u kupatilo i pogledala se u ogledalo. Zašto je još uvek bila u istoj odeći do prethodnog dana?
Trebalo joj je tuširanje, i to očajnički.
Svukla je haljinu a onda je zabezeknuto pogledala svoj modri vrat i sećanja od prošle noći su se vraćala.
"Ne." Progutala je kndelu "To se nije dogodilo."

"Iskusaj me." Rekla je a on je privukao sebi i poljubio.

I tako je sve počelo.
Prebacio je u svoje krilo i setila se kako ga je pustila da je ljubi po vratu i skida haljinu. Vrat joj je bio pun šljivica od njegovih poljubaca.
"Glupačo!" Udarila je samu sebe po obrazu "Ja sam idiot! Idiot!"
Kako je moguće da je dopustila da se to dogodi?
Zar su bili toliko pijani?
Sta je dođavola bilo ušlo u nju?

Zakasnila je na autobus ali stopirala je taksi i uspela je da stigne u školu na vreme.
Šminkom je uspešno prekrila šljivice po vratu ali je za svaki slučaj pustila kosu da joj pada niz ramena i nosila je tanku maramu oko vrata.

"Sinoć je bilo bas dobro kod Miloša. Svi su se napili."
"Čuti ja se ne sećam kako sam se uopšte vratila kući."
"Kako si se ti Lea vratila kući sinoć?
Otišla si među prvima."
"Taksijem." Odgovorila je Nađi i nasmešila se. Taksijem ali onim pogrešnim taksijem.
"A kada je Vuk otišao? Niko ga nije video, samo je nestao." Nakon tog pitanja podigla je glavu i progutala knedlu.
"Bog zna. Mislim da je otišao ubrzo nakon Lee, i on je dosta popio sinoć."

Bilo je neprijatno samo ga i pogledati ali morala je da raskrsti prošlo veče.
Sačekala je da prođe čas i naslonila se na radijator na kojem je i on bio naslonjen držeći određenu distancu i pazeći na okolinu oko njih.

"Ono sinoć je bila greška."
"Slažem se." Rekao je. Stajali su tako ne uzvraćajući pogled jedno drugom.
"Bilo smo pijani."
"Zato se i dogodilo."
"To je bila greška koja više ne sme da se ponovi."
"Slažem se."
"To je bio trenutak slabosti, nije značio ništa. Mi smo raskinuli, sve ostaje kao što je bilo i pre."
"Naravno." Rekao je iako to uopšte nije mislio. Za njega je prošla noć značila mnogo više nego što je govorio.
I za nju je, znao je to, ali je pustio da sebe uverava u suprotno.

Zadnja dva časa nije imala tako da je to vreme provela sa drugaricama u obližnjem kafiću. Ostale su dugo, gotovo da je izgubila pojam o vremenu kada je Tatjana pozvala da odmah dođe kući. Nadala se da je sve u redu.
Hodala je brzo  želela je da što pre dođe kući. Gotovo da je ušla u svoju ulicu kada je osetila nečiju ruku na ramenu.
"Želiš da saznaš ko je bio tvoj otac?"
"Ko ste vi?" Upitala je drhtavim glasom.
Ko god da je bio iza nje imao je grub i hrapav glas. Osetila je i oštricu noža kako je bode u leđa. Ulica je bila puna prolaznika, ako pisne to je bilo upozorenje šta može da joj se dogodi.
"Šta znate o mom ocu?"
"Znam da je bio ubica. Ako želiš da saznaš ostatak znaš gde treba da odeš.
I požuri, zato što moj prijatelj u zatvoru postaje veoma nestrpljiv.
Držimo te na oku, nemoj to nikako da zaboraviš." U očima su joj se nakupljale suze a stisak na ramenu je postao toliko jak da nije izdržala i ispustila je bolan jauk.
"Ako sledećeg puta dođemo a ti ne uradiš ono što tražimo od tebe, naredni susret ima da se završi gadno."
Nakon te poslednje rečenice stegao joj je rame toliko jako da je zaplakala od bola i nestao.
Izašla je iz tog mračnog ćoška u koji je povukao pokušavajući da se smiri i dođe sebi. Ruke su joj se nekontrolisano tresle a suze su padale niz njene obraze jedna za drugom.
Nije mogla da se smiri ni pribere.

"Lea?" Vuk je primetio na ulici kako plače i trese se. Izgledala je preplašeno.
"Vuče." Prišla mu je ili bolje rečeno pala u njegov zagrljaj.
"Šta se dogodilo? Zašto plačeš?"
"Oni...bili su tu. Pretili su mi..." Rekla je jecajući a on je privukao u svoj zagrljaj gledajući svuda oko njih, pokušavajući da primeti bilo šta.
"Pogledaj me." Podigao joj je glavu nateravši je da ga pogleda. Bila je preplašena "Moraš da se smiriš, ja sam tu, ne mogu da te povrede više.
Moraš da se pribereš pre nego što se vratiš kući. Da li možeš to?"
"Tatjana me čeka kući, sigurno se zabrinula jer me nema..."
"Ispratiću te do kuće. Ali moraš da se dovedeš u red pre nego sto se vratiš kući inače ćeš biti sumnjiva, ja ću da proverim celu ulicu."
"Oni...prate me svuda."
"Proveriću sve, obećavam."