Leptir

Part 22

Narednog dana nije otišla u školu.
Rekla je Tatjani kako je bolesna i nije bila daleko od istine jer je ponovo imala temperaturu.
Nije imala želju da se pojavi u školi, nije otišla ni narednog dana, nije htela da se susretne sa njim.
Tih dana je želela samo da je sama.
Ruka joj je bila u zavoju zbog povrede koju joj je on naneo.
Tatjani i Maksimu je rekla kako nije pazila i kako je pala i tako povredila ruku.
Lagala je, ponovo je lagala zbog njega.
I to ju je uništavalo. Sve te laži i tajne sa kojima se suočavala postajali su i preveliki teret za nju. Nije više znala kako da se nosi sa njima.
Želela je samo da spava jer samo tako nije mislila o njima.

"Lea ni danas nije došla?" Upitala je Marina i sela pored Hane u klupu.
"Bolesna je, neće dolaziti ove nedelje."
Odgovorila je a Vuk je upijajući svaku reč sedeo u klupi iza njih.
Krila se, Tatjana je rekla Heleni kako je u pitanju samo obična prehlada.
Njegove reči nisu mogle toliko da je dotaknu. Nisu zar ne?
Bio je polupijan kada se svađao sa njom, morala je da oseti alkohol u njegovom dahu.
Zašto se uopšte pravdao sam sebi?
Nije kao da mu je više stalo šta se dešava sa njom.
Njen život, njen problem, rekao je na kraju.

"Vuk i Danijel! Razredna vas čeka u kancelariji." Rekla je neka devojka iz razreda a Danijel i Vuk su zbunjeno pogledali jedan u drugog i ustali.
Šta je ona želela od njih?
Još uvek nisu pričali, od tuče nisu više prilazili jedan drugom.
Nisu pričali i izbegavali su se međusobno na svaki mogući način.
Ni jedan nije želeo da popusti i da priđe prvi.

"Tražili ste da nas vidite, razredna?"
Njihova razredna je bila žena u ranim tridesetim, imala je dugu plavu kosu,  bila je mršava i nosila je naočare.
"Sedite?" Rekla je a oni su poslušno seli jedan nasuprot drugog izbegavajući kontakt očima.
"Šta? Toliko ste ponosni da ne želite ni da se pogledate." Sklopila je ruke i pronicljivo ih pogledala.
Njih dvojica su bili najnemirniji učenici u njenom razredu po tome im nije bilo ravnih. U dobra stara vremena sada bi pred njom branili jedan drugog, ali umesto toga pretvarali su se kao da ovaj drugi ne postoji i da ne znaju zbog čega su tu gde jesu.
"Jeste li uopšte svesni kakav ste problem napravili? Dva najbolja druga tuku se nasred školskog dvorišta, profesori moraju da intervenišu jer niko ne može da ih razdvoji.
Jeste li uopšte svesni u kakvu nepristojnu situaciju ste me stavili?"
Obojica su ćutali pognutih glava.
"Koji je ovo put po redu da nas troje sedimo ovde i pokušavamo da rešimo problem koji ste napravili? Sve sam mogla da razumem, ali onakvu scenu zaista ne mogu."
"U pravu ste šta god da kažete." Rekao je Danijel i ponovo spustio pogled.
"Ma nemoj." Nasmejala se "Sada sam odjednom u pravu. Dokle planirate ovako momci? Na polovini ste treće godine a tebi je Vuče koliko znam već jednom smanjena ocena iz vladanja.
Koliko ukora i kazni treba da dobiješ da se smiriš? Želiš li da te izbace iz škole?"
"Ne."
"Nisam te čula?"
"Ne!" Rekao je glasnije
"Da li je škola za tebe zezanje? Misliš da možeš da radiš šta hoćeš i da će ti se uvek gledati kroz prste? Ako ste već imali problem da li je to moglo da se reši bez tuče. To pitanje se odnosi na tebe Vuče." Rekla je dok je on ćutke gledao u pod.
"Treba li da zovem tvoje roditelje na razgovor zato što onaj prethodni očigledno nije bio dovoljan?"
"Ne treba!" Cupkao je nogom o pod i besno stezao pesnice dok ga je Danijel zbunjeno gledao, nikada mu nije rekao da je Sergej bio u njihovoj školi.
"Tvoj otac želi da zna kako napreduješ u školi. Šta treba da mu kažem posle ovoga, Vuče?"
"Zašto nas samo ne kaznite i da završimo sa ovim? Zar nismo zbog toga ovde?" Rekao je Danijel na ivici strpljenja dok je Vuk gledao u pod i ćutao.
Bila mu je razredna ali je dobro znala da će ga samo spominjanje njegovog oca spustiti na zemlju i da će to da bude dovoljno da ga ućutka i smiri na neko vreme.
"Naravno. Samo je pitanje ko će ovoga puta da preuzme krivicu za problem koji ste prouzrokovali?
Je li momci?" I dalje su izbegavali da pogledaju jedan drugog što je njihovu razrednu zasmejavalo.
To je bio prvi put da vidi te momke posvađane.
"Šta je ovo? Kada bih vas do prošle nedelje pitala ko je kriv za problem koji ste izazvali, bili ste spremni da preuzmete krivicu na sebe samo da ovaj drugi ne ispašta. Kakva je ovo tišina sada?"
"Ja sam prvi započeo tuču, ja sam i odgovoran za nju. Kaznite mene." Vuk je prvi prekinuo tišinu, odlučivši da preuzme celu krivicu na sebe zato što je on prvi udario Danijela.
Tako mu se činilo ispravnim.
"Ko je tebi dao pravo da preuzimaš celu krivicu na sebe? Hoćeš da kažeš da ti nisam uzvratio ni jedan udarac?" Procedio je Danijel ljuto.
"Videli smo ko je na kraju ležao na zemlji!" Procedio je jadnako ljutim i grubim glasom.
"Zašto ne probamo opet pa da vidimo kako će da se završi ovoga puta?"
"Sa zadovoljstvom!"
"Momci!" Povikala je njihova razredna, takve reči nije očekivala.
Umesto da pokušaju da nađu način kako da se izvuku iz te situacije sa što manjim posledicama po njih oni su izazivali jedan drugoga na novu tuču.
"Dosta! Kakav je to način, zaboravljate zbog čega ste ovde? Sramota!
Oboje ste kažnjeni. Pošto mnogo volite da lomite i prljate stvari sada ćete malo i da ih čistite. Metle i dzogeri vas čekaju nakon časova."
"Nema šanse!"
"Htela sam da to bude samo sportska sala ali za tebe Vuče zato što imaš obraza da se buniš i toleti!"
"Ali razredna..."
"Gubite mi se sa očiju!" Povikala je i rukom im pokazala da izađu napolje što su oni pognutih glava i uradili.

Nakon časova dežurni nastavnik ih je zaista po naredbi njihove razredne odveo do sportske sale gde su ih čekala sredstva za čišćenje.
Obojica su bili ljuti i osećali se poniženo dok su drugi učenici prolazili pored njih i smejali im se ali nisu mogli da kažu ništa jer su bili svesni da ih neko sigurno nadgleda i čeka da pogreše.
Razredna još nikada nije bila tako ljuta.

Što se tiče njih ribali su sportsku salu u tišini, svako na svoju stranu izbegavajući bilo kakav kontakt jedan sa drugim.
Vuk je cedio džoger u kanti kada mu je telefon zazvonio i javio se Heleni.

"Odrađujem svoju kaznu, Helena.
Šta ti treba?" Pitao je
"Ne derem se. Dobro, doći ću odmah kući, čemu frka?
Da, znam da si srećna jer sam kažnjen.
Ma fenomenalno mi ide. Ne! Ne pada mi napamet da mu se javim, dzabe zove.
Moram da idem."

Prekinuo je poziv i besno iscedio dzoger u kantu nastavivši sa ribanjem.
Razredna je obavestila i njegovog oca o događaju u kojem je i ovoga puta on bio glavni krivac. Kada je telefon nastavio da zvoni izvadio ga je iz džepa i isključio jer nije imao nameru da se javi svom ocu.

"Ne zabušavaj!" Rekao je Danijel videvši ga kako uporno drži telefon u ruci.
"Samo sam ga isključio." Rekao je i nastavio da riba.
"Nisam znao da je Sergej dolazio u školu." Pogledao ga je na trenutak, sudeći po tome kakav je bio odnos između Vuka i njegovog oca, taj susret nije mogao da prođe dobro.
"Sad znaš." Rekao je kratko, bilo je jasno da o tome ne želi da priča.

"Pogledaj ih!" Saša i Miloš su ušli u sportsku salu i nasmejali se prizoru koji su zatekli u njoj.
"Hajde brže malo to! Ne zabušavajte!"
"Ne prolazi tuda!" Povikao je Vuk nakon što mu je Saša prošao po mestu koje je prethodno oribao.
"Pogledaj ih samo, čak su podvukli i liniju samo da ne prilaze jedan drugom."
"Tebi je ovo smešno?" Danijel je uz tresak spustio kantu na pod.
Osećao se dovoljno ponizeno i neprijatno kaznom koju je dobio a ta dvojica su svojim prisustvom i tim podrugljivim licima samo još dodatno dodavali ulje na vatru.
"Naravno da jeste. Ovo je prizor koji se ne viđa svaki dan." Rekao je Saša kroz smeh i uslikao nekoliko fotografija za uspomenu.
"Izribaću ovaj pod sa tobom samo me jos jednom slikaj!" Vuk mu je uputio preteći pogled.
"Ovo će da vidi čeka škola!"
"Sami ste krivi za ovo." Rekao je Miloš na šta su ga i Danijel i Vuk popreko pogledali.
"Da se niste svađali ispred razredne ne bi vas kaznila na ovakav način."
"A ti si njen advokat?" Vuk je grubo spustio dzoger na pod i pogledao ga prekrstenih ruku.
"Šta i da jeste? Za sve si ti kriv." Danijel je bacio dzoger u stranu i stao ispred njega
"Ja ili tvoj dugačak jezik?" Pogledao ga je pravo u oči, ne može tek tako svu krivicu da svali na njega.
"Hoćeš da kažeš da nisam bio u pravu onog dana?"
"Da zato što si se mešao u stvari koje te se apsolutno ne tiču."
"Ma nemoj!" Nasmejao se i šutnuo kantu punu prljave vode koja se prosula na Vukov deo.
Vuk je ćutke gledao prljavu vodu kako se razliva svuda oko njega i ponovo prlja deo koji je on celo vreme čisto.
Besno ga je pogledao i stegao pesnice.
Radio je to namerno, želeo je da ga isprovocira.
Znao je da ne ume da kontroliše svoje napade besa a izgledao je kao da upravo ima jedan, što je Danijel i želeo da postigne.
"Samo ćeš stajati tu?"
"Momci!" Miloš im je odmah pritrčao plašeći se da će se svakoga trenutka ponovo potući.
"Vuče! Polako, smiri se. Ne treba ti nova scena." Miloš je najpre pokusavao da smiri njega jer je pogled koji upućivao Danijelu bio smrtonosan.
Borio se sam sa sobom da ne udari Danijela i obali ga na pod.
U tom trenutku je želeo to više od bilo čega na svetu ne mareći za posledice i Danijel je to znao, čekao ga je da napravi prvi korak.
Ali umesto toga Vuk ga je samo zaobišao i napustio prostoriju.
"Gde si pošao! Vraćaj se ovamo da završiš posao!" Vikao je Danijel za njim ali Vuk se nije čak ni osvrnuo.
"Kreten!"
"Ti ili on?" Miloš je podigao dzoger sa poda i gurnuo mu ga u ruke a onda zajedno sa Sašom izašao iz sportske sale ostavivši ga samog da čisti nered koji je napravio.
Obojica su postajali nesnosni, niko nije mogao da ih prepozna.
Kao da su se od najboljih prijatelja pretvarali u najgore neprijatelje i niko nije mogao da shvati zašto i šta je to Danijel mogao da kaže toliko strašno da je nateralo Vuka da nasrne na svog najboljeg prijatelja.