Leptir

Part 52

Zivot je kratak, vrlo cesto pod znakom upitnika.
Jedan trenutak nepaznje i sve je gotovo.
Jednom je procitala u nekoj knjizi kako nam u poslednjoj minuti zivota kroz secanja prolaze sve uspomene od trenutka kada smo se rodili i naucili da hodamo do naseg poslednjeg uzdaha.
U tom trenutku nije bila sigurna hoce li preziveti ali je na neko vreme ponovo bila sestogodisnja devojcica koja je sa roditeljima upravo dozivela nesrecu i onda svedocila kako su njoj ispred ociju brutalno ubijeni.
Ponovo je bila ista ona devojcica koja je cekala svoj red.
Na trenutak je sve stalo.
Nije mogla da pokrene ni jedan deo tela, krv joj se slivala niz celo lice.
Bila je tesko povredjena a taj covek je dolazio sve blize.
Pogledala je u Vuka koji je vozio, pokusao je da ih spase ali sve je bilo uzalud. I on je bio tesko povredjen.
Pogledali su jedno drugo mozda po poslednji put, cvrsto stezuci ruke.
Kako su uopste dospeli u takvu situaciju?
Taj dan je poceo bas kako treba, bio je suncan, topao, cak i u tom trenutku vreme je bilo prelepo.
Zasto onda?

Jedan dan ranije....

Devojke su spavale kod nje, trebalo je da to bude zensko vece.
Spremile su hranu, izabrale dobro vino i odabrale film i uzivale dok su ga gledale.
"Rekla sam vam da on nije bio za nju." Rekla je Lea "Iskoristio je zbog njenog nasledstva i prevario sa najboljem drugaricom."
"Nije mogla to da zna, u pocetku je sve bilo med i mleko." Rekla je Marina
"Zar ne bude uvek tako."
"Kako si ti znala sa je Vuk pravi?" Upitala je Nadja a Lea se nasmesila i slegla ramenima dok je odlagala posudje u sudoperu
"Nisam, vreme je pokazalo da jeste.
Ponekada je najbolje da pustis vreme da odradi svoje."
"Ja sam uvek znala da je Milos onaj pravi za mene. Od trenutka kada se lopta na onoj utakmici zakucala bas u mene od sve publike i kada su se moje oci prvi put susrele sa njegovima." Rekla je a Lea se nasmejala.
"Marina te je vodila u ambulantu zato sto se plasila da imas potres mozga a ti si uporno pricala o boji njegovih ociju."
"Bila je to ljubav na prvi pogled."
"Bilo je jasno da cete da zavrsite zajedno. Gde su Hana i Marina?" Upitala je kada su se vratile u njenu sobu a njih dve nisu zatekle unutra
"Mislim da su izasle su da bace djubre. Sve su pokupile."

Hana je otvorila kontenjer i ubacila dve kese sa djubrem unutra.
Marina je imala cudan pogled na licu upucen njoj celo vece koji nije mogla da protumaci.
"O cemu se radi? Cudno me posmatras celo vece, postaje stvarno iritantno."
"Koliko dugo to traje?" Upitala je na kraju i prekrstila ruke dok je Hana zbunjeno pogledala.
"Ne pravi se naivna i glupa Hana zato sto to uopste nisi. Pricam o tebi i Danijelu. Koliko dugo to vec traje, jesi li uopste planirala da mi kazes?"
"Odkud ti..." Hana je ostala u soku nije znala sta da kaze ni kako da reaguje
"Odkud znam?" Marina se nasmejala "Primetila sam nacin na koji te je gledao, kako ti je uvek bio blizu, kako ste nestajali zajedno. Mislila sam da smo drugarice, znala si koliko mi se svidjao."
"Mislila sam da si ga prebolela."
"To je tvoj izgovor? Zanima me nesto.
Sta je to video u tebi, sta uvek vide u tebi! Uvek si imala sve, nisi mogla da se smiris dok ne uzmes i njega."
"Marina..."
"Ti si odvratna osoba Hana. Ti si los prijatelj, ti si veoma zla osoba i zasluzujes sve najgore.
Ovo sam ocekivala od svakoga samo ne od tebe. Samo nemoj sa zaboravis, nikada neces moci da budes srecna znajuci da sam ja zbog tebe nesrecna.
Ne zasluzujes da budes srecna."

U kucu su se vrarile odvojeno. Prvo Marina a za njom i Hana vidno potresena i na ivici suza.
"Hana?" Lea joj je prisla a Hana je odmahnula glavom
"Ne pitaj me nista molim te. Pricacemo sutra."
Bilo je i previse jasno sta se dogodilo.
Marina je saznala za nju i Danijela.

Sutradan se dogodilo bas ono cega se Lea plasila ali nije mogla da spreci ni da odgovori Hanu. Bilo je to previse za nju.
Marinine reci su je slomile, nije mogla da podnese njen pogled pun mrznje iako je na kraju njeno srce najvise bilo slomljeno.
Lea je posetila u njenom stanu popodne.
Tatjana joj je toliko dopustila a Maksim je trebao da je pokupi nakon posla.
"Hana..." Hana je odmah zagrlila plakajuci cim je ugledala na vratima
"Molim te mi reci da to nisi stvarno uradila."
"Gotovo je. Sve je gotovo." Rekla je placuci "Na kraju je Marina dobila sta je htela, raskinuli smo."
"Ali vi volite jedno drugo."
"Marina je u pravu nikada ne bih mogla da budem srecna znajuci da sam je povredila."
"Dobro ali opet je trebalo da razgovarate jos jednom. To je Marina i sama je svesna da Danijel nikada nije osecao nista prema njoj i da nikada nece. Bila je besna u tom trenutku, nije moralo da se tako zavrsi."
"Nije trebalo nista ni da bude. Bilo je pogresno od samog pocetka, ona je moja drugarica. Ovako je najbolje." Rekla je Hana i obrisala suze
"Ali tvoje srce je slomljeno."
"Sastavice se ponovo. Prebolecu ga, proci ce."
"Sigurna si u to." Lea je zabrinuto pogledala
"Oticu cu negde daleko. Moji svakako zele da studiram u inostranstvo, necu ga vise vidjati i proci ce. Tako je najbolje."
"Uffff Hana." Privukla je u svoj zagrljaj i uzdahnula
"Trebalo je da ga vidis, Lea. Tako sam ga povredila, mrzece me do kraja zivota."
"Marini bi bolje bilo da je ne vidim u skorije vreme zato sto cu svasta da joj kazem. Vreme je da joj neko ocita bukvicu."
"Svejedno je sve gotovo. Ovako je najbolje za sve." Ponovila je tu recenicu po treci put vise uveravajuci sebe u to nego Leu
"Telefon ti zvoni."
"To je Maksim, trebalo bih da krenem ali ne zelim da te ostavim samu."
"Ne, ne. Idi ti, bicu ja dobro."
"Sigurno?"
"Da, potrebno mi je da malo ostanem sama. Samo mi se javi kad stignes kuci, da ne brinem."
"Hocu." Rekla je i ponovo je zagrlila "Ako ti bude previse dosadno i zatreba razgovor obavezno me pozovi ili mozes da dodjes kod mene."
"Dogovoreno." Hana joj se nasmesila a Lea je izasla iz njenog stana i javila se na Maksimov poziv
"Krenula sam. Vazi, srescemo se kod te trafike. Sacekacu te." Prekinula je i krenula prema mestu gde je trebalo da se sretne sa Maksimom.
Telefon joj je oglasio novi poziv i javila se Vuku.
"Hej..."
"Gde si!" Glas mu je bio drugaciji, ne toliko srecan sto je cuje kao njen i zadihan
"Bila sam kod Hane, sada sam krenula kuci..."
"Slusaj me pazljivo. Ostani smirena i nastavi da hodas, u putu sam stignucu te svakog trenutka."
"Zasto? Sta se dogadja."
"Prate te celo vreme. Bar dvojica i naoruzani su." Nakon tih reci stala je u mesto i progutala knedlu.
"Samo nastavi da hodas, pokusace da te okruze sa svih strana Maksim i policija nece stici na vreme." Uradila je kako je rekao i nastavila da hoda
"Stizem te, gotovo sam iza tebe." Drhtala je od straha i slusala njegov glas koji je umirivao. Njegov auto se pojavio iz susednog pravca i ona je odmah usla u njega.
"Sta se dogadja?" Nije joj uzvracao pogled i vozio je brzo
"Taj covek, on je Gusterov poznanik od ranije. Posecivao ga je u zatvoru, on mu je i pomogao da pobegne." Imala je osecaj da ne dise,sve to je znacilo da je u mnogo vecoj opasnosti nego sto je mislila
"Sto znaci sta?"
"Zele da te ubiju i pokusace to danas." Rekao je a ona je zadrhtala i skupila ruke u krilo, nikada je nece ostaviti na miru dok ne odrzi obecanje koje joj je dao u zatvoru. Pokusace da je ubije makar mu to bilo poslednje.
"Zao mi je. Trebalo je da sve shvatim ranije."
Vozio je sve brze a ona je stezala ruke suzdrzavajuci suze
"Gde idemo?"
"Na sigurno, znam mesto gde nece moci da nas pronadju. Crni ce uskoro da nas sretne bice sve u redu, bices sigurna. Treba nam samo jos malo vremena."
"Stizu nas." Rekla je kroz suze, iza njih je bilo jos dva auta a magistrala ispred njih je bila prazna
"Sranje." Vuk je besno stegnuo volan i dao gas do kraja ali i on je znao isto kao i ona da nece moci da im pobegnu uhvatili su ih u klopci.
"Vuce..."
Pokusala je da ga upozori na auto koji je dolazio sa njene strane ali bilo je kasno. Pre nego sto je stigao da bilo sta uradi auto iz suprtonog pravca se zakucao u njih i poceli su da se okrecu po magistrali.
Kada se auto konacno zaustavio bili su okrenuti naopacke a od sustanja u usima vise nista nije cula, cak ni Vuka koji je uporno dozivao njeno ime.
Bio je zaglavljen u autu i koliko god pokusavao nije mogao da se izvuce.
Osecala je krv kako joj se spusta niz celo i pada na krov od auta, i desna noga, nesto veoma ostro je bilo zariveno u nju ali nije osecala bol. Bila je u soku i zelela je samo da to glasno zujanje u usima prestane.
A onda ga je videla. Istog tog coveka koji joj je ubio roditelje, koji je godinama bio njena najveca nocna mora, sa tim istim odvratnim oziljkom na licu kako ide prema njima. I leptir.
Veliki plavi leptir, retki, njen omiljeni sleteo joj je na ruku. Bio je prelep i bio je to isti kao onaj kojeg je videla kada su joj poginuli roditelji.
To je bio njen kraj, kako im je taj covek bio sve blize sve vise je bila sigurna u to.
Pogledala je u Vuka po poslednji put.
Stezao je njenu ruku u svojoj posmatrajuci je i sam pomiren sa sudbinom.
Sudbina ih je uvek spajala, odlazili su i uvek se vracali jedno drugom.
Sudbina je htela i da poslednji trenutak svojih zivota provedu zajedno.
Kroz misli su joj prolazila sva secanja na njega. Od onog tvrdoglavog decaka koji je bio uporan da je natera da progovori do decka koji joj je govorio da je ona njegova sigurna luka, njegovo utociste.
Devojka od koje je odlazio jer je za sobom donosio nevolje i devojka bez koje nije mogao te joj se uporno vracao.
Taj covek je bio gotovo ispred njihovog auta i isao je pravo prema njoj.
"Volim te." Bilo je sve sto je uspela da izgovori pre nego sto pucnjevi poceli da odjekuju sa svih strana i pre nego sto je izgubila svest.