Leptir

Part 36

10 godina ranije

"Znaš, u redu je ako ti se plače."

Bili su na njihovom tajnom mestu.
Vuk je tog dana saznao da su se njegovi roditelji zvanično razveli.
Svađali su se, i to dosta.
Pobegao je iz kuće jer nije želeo da ih više sluša kako se svađaju. Helena ga je sigurno tražila ali nije želeo nikog da vidi. Želeo je da bude sam.
Ali Lea nije želela da ga ostavi samog, pobegla je zajedno sa njim, Tatjana je sigurno kao luda tražila svuda po komšiluku. Opet će zbog njega da upadne u nevolju.

"Samo slabići plaču."

"Znam, ti plačeš samo kada si sam i kad niko ne vidi. Ali želim da znaš da je u redu ako ti se sada plače, nikome neću reći." Nasmešila mu se

"Nemoj nikad da odeš, Lea. Uvek ostani ovde."

"Mi smo najbolji prijatelji zauvek, sećaš se? Prijatelji ne odlaze jedni od drugih."

"Obećaj."

"Obećavam."

Sadašnjost

"Leaa. Leaaa!" Hana je trgla iz dubokog razmišljanja
"Da li si uopšte čula šta sam ti rekla?"
"Izvini, zamislila sam se." Rekla je i uzvratila joj osmeh.
Setila se tog obećanja koje su ona i Vuk dali jedno drugom kada su bili deca.
Najbolji prijatelji zauvek.
Da li sada uopšte i mogu da budu prijatelji ponovo posle svega?
Da li može da pređe preko svega i pruži im novu šansu da budu prijatelji kao nekada?
"Znači Vuk želi da budete prijatelji ponovo?"
"Da, bar je tako rekao sinoć."
"Pa dobro. Ne možete ni da se mrzite večno."
"Sećaš se kada smo bili na onoj kućnoj žurci kod Saše?"
"Da, zašto?" Upitala je a Lea je zapalila cigaru izbegavajući da joj uzvrati pogled.
"Imala sam seks sa Vukom. U njegovim kolima."
"Molim!!!" Hana se nakom tih reči zagrcnula i pogledala je u šoku.
"Svađali smo se i ja sam ga provocirala a onda me je on poljubio i tako je sve počelo."
"Zašto mi to ranije nisi rekla?" Hana je još uvek bila u šoku.
"Verovatno zato jer smo oboje bili pijani i jer ni sama nisam mogla to da svarim."
"Da li se kaješ?"
"Bio je to trenutak slabosti." Rekla je iskreno ali to nije bio odgovor na pitanje "Ali složili smo se da to više nikada ne sme da se ponovi. Nikada!"
"Znači sada ste samo prijatelji koji imaju zajedničku prošlost, mnogo uzbudljivu zajedničku prošlost između  ostalog!" Naglasila je tu poslednju rečenicu "Nema više svađa, provociranja, podbadanja, spletki..."
"Ne." Rekla je Lea "I ovo sto sam ti ispričala ostaje između nas, ne želim da iko drugi zna." Uputila joj je upozoravajući pogled
"Sada me već vređaš. Ti si moja najbolja drugarica. Volim ja i Marinu i Nađu ali ti zauzimaš posebno mesto, ti si moja srodna duša i životna saputnica." Rekla je nakon čega su se obe nasmejale i zagrlile.
Ima skoro pet godina kako su njih dve najbolje drugarice i iako je bilo perioda kada je Hana bila odsutna ili van zemlje na duži vremenski period nikada nisu dopustile da ih daljina odalji, suprotno od toga postale su još bliže. Lea je u toj devojci stvarno pronašla životnu saputnicu baš kao i Hana u njoj.

Kasnije tog dana otišla je na trening.
Do takmičenja je ostalo još par dana i pritisak je postajao sve veći.
Ostala je do kasno na treningu želeći da što bolje uvežba one najteže pokrete.
Kada je izašla iz hale bio je skoro mrak, izvadila je telefon iz džepa da pozove taksi ali ugledavši mračnu siluetu na drugoj strani ulice telefon joj je pao na zemlju. To je bila ista osoba koja joj je pre par dana držala nož uperen u leđa i pretila.
Ovoga puta Vuk nije bio pored nje, nije bilo nikog poznatog kod koga bi mogla da ode. Kako je on počeo da prelazi ulicu tako je njeno disanje i otkucaji srca postajali sve ubrzanji.
"Leontina, zar ne?" Čula je iza sebe i okrenuvši se ugledala tog mladića sa kojim se jednom sudarila na tom istom mestu.
"Hejjj..." Rekla je nesigurno i na trenutak ponovo vratila pogled na drugu stranu ulice ko god da je pratio izneda se okrenuo i otišao.
"Jesi li dobro? Odjednom si pobledela..."
"Dobro sam." Rekla je i uputila mu jedan od svojih uverljivih osmeha iako ni malo nije bila dobro.
"Otkud ti ovde?"
"Živim u ovoj ulici, sećaš se?"
"Da." Nasmejala se "Totalno sam zaboravila to, izvini."
"Ti si verovatno sa treninga."
"Da." Odgovorila je "Upravo smo završili za danas. Kako je prošlo ono iznenađenje, nadam se da su se deca obradovala poklonima."
"Bio je to veličanstven doživljaj. Ako imaš vreme možemo na neko piće ili kafu gde mogu da ti sve ispričam kako treba."
Već je imala nešto dogovoreno, trebalo je da se nađe sa društvom ali taj dečko joj je ni ne znajući spasao veče i činio se kao veoma zanimljiva osoba.
"Zašto da ne." Rekla je i krenula za njim osvrnuvši se iza sebe još par puta samo kako bi se uverila da je više niko ne prati.

"Na putu sam prema kafiću." Rekao je Vuk pričajući preko telefona sa Danijlom "Stižem tamo svake sekunde. Da li je Lea stigla?"
"Lea ne dolazi. Javila je Hani da je već izašla negde."
"Gde?"
"Koliko sam čuo sa nekim likom koga je skoro upoznala."
"Koji lik?" Stegao je volan
"Ne znam mu ime."
"Dobro, pričaćemo kad stignem." Prekinuo je vezu.
Zar se Lea viđa sa nekim?
Lea, njegova Lea?
Parkirao je auto na slobodno mesto i spremao se da izađe kada mu je neko presekao put. Crni.
Kao i uvek tu je bio i Leon.
"Popričaćemo malo nas dvojica." To nije bilo pitanje niti molba, to je bilo naređenje i nije postojala druga opcija.
"Da li želiš da razgovaram sa njim umesto sa tobom?" Pitao je kada je Vuk još uvek ostao da sedi u svom autu i nemo ih posmatra.
Gledali su u Danijela koji je stajao na drugoj strani ulice verovatno čekajući njega.
Znao je šta mora da uradi i da nema drugog izbora.
Izašao je iz auta i da sve bude još interesantnije odveli su ga u kafić koji je bio preko puta onog u kom je sedelo njegovo društvo.
Oni njega nisu mogli da vide ali on je njih video. Smejali su se i pričali nešto a Danijel je uporno gledao na sat.

"Mislio sam da mi više nemamo o čemu da razgovaramo." Rekao je prekinuvši tu tišinu.
"Onda si pogrešno mislio." Rekao je Leon koji je stajao iza njega kao neko obezbeđenje. Niko u kafiću nije reagovao na njihovu pojavu, nikome ništa nije bilo sumnjivo.
Svi su gledali svoja posla, niko čak nije smeo ni da pogleda u njihovom pravcu kao da je celo to mesto i svaka duša koja je bila unutra pripadala Crnom.
"Stvarno si mislio da možeš tek tako da odeš?" Jedva i da se navikao na miran život bez njih i njihovih sranja.
"Kada smo se zadnji put videli gotovo si ubio Boga u meni. Šta sada želiš?"
"Polako mali, da sam na tvom mestu snizio bih taj ton."
"Onda ne okolišaj i reci šta želiš, već treba da budem negde."

"Ovako stoje stvari." Rekao je Crni i sklopio ruke na sto "Ne dopadaš mi se, nekontrolisan si, neobuzdiv, ne može ti se verovati, ali ti si Gušteru trn u oku."
Zašto mu se ta rečenica ni malo nije sviđala?
"A Gušter je meni trn u oku. U početku se ni malo nisam obzirao na taj trn.
Bio je tu ali pravio sam se ga nema. Međutim, taj trn je počeo previše da bode i mislim da je vreme da ga se konačno otarsim. Šta ti misliš o tome."
"Ne mislim ništa. Šta više mislim da je ću upravo da ustanem i odem odavde." Rekao je i ustao sa stolice
"Ja mislim da nećeš."
"Samo me gledaj." Rekao je Vuk i samouvereno se nasmejao.
Taj gad više nema kontrolu nad njim.
"Ako kažem da nismo završili onda nismo." Rekao je grubim glasom
"Na prvi pogled izgledaš kao negativac, osoba koja nema ni jednu slabu tačku ali to je samo maska. Da ne mariš za svoju porodicu to smo već shvatili, ali taj tvoj drug koji je bez dozvole upao na moje imanje i riđokosa devojka sa kojim se tajno nalaziš na košarkaškom terenu su sve do čega ti je stalo.
Da li želiš da razgovaram sa njima?
Znaš da to neće biti ni malo lepo iskustvo za njih. Da li misliš da bi njegov otac general ili njena takozvana tetka poznata profesorica mogli da me zaustave?" Pogledao je na njih iz daljine, Danijel je pričao nešto sa Milošem i Vanjom i smejao se a Lea je upravo izlazila iz auta sa nekim dečkom koga nije znao i pridružila se ostatku društva.
"Ostavio si tu devojku zato što je Gušter saznao da je ona tvoja slaba tačka, nije li tako? Pretio je da će da je povredi i ti si je zato odgurnuo što dalje od sebe i uradio sve što je bilo u tvojoj moći da te zamrzi iz dna duše samo kako Gušter ne bi ostvario svoje pretnje.
Ali ta devojka ima mnogo neprijatelja zar ne? Ti nisi jedini.
Sada. Možemo ovo da uradimo na lakši ili teži način. Vratićeš se na tu stolicu i pažljivo ćeš saslušati šta imam da kažem i ja možda budem dobre volje i čak ponudim svoju pomoć za problem koji muči tvoju bivšu devojku ili bi večeras mogla da se dogodi gadna nesreća nekom od to dvoje.
Možeš da biraš koga želiš da spaseš.
Do koga ti je od to dvoje vise stalo?
Do tvog najboljeg druga ili tvoje bivše devojke?
Koji način ćeš da izabereš Vuče, lakši ili teži?"
Vuk je stajao na tom mestu kao ukopan pogleda uperenog u Danijela koji je uporno gledao na sat sigurno se pitajući  zašto ga nema toliko  i u Leu koja se činila iznenađujuće bliska sa tim dečkom koga nije znao.
Dobro je znao koji način će da izabere i da neće birati koga će da spase.
Ćutke se okrenuo i ponovo seo na tu stolicu, biće to jedna veoma duga noć.
Predosećao je to unapred i nije imao izbora osim da ostane tu gde jeste a zauzvrat Danijel i Lea će se sigurno vratiti kući to veče.