Skriveni znakovi [✓]

27.DEO

Šest meseci kasnije...

Neda

Najlepših sedam meseci mog života je iza mene. Moj život od kada je ponovo ušao u njega je bio sve lepši, a ja sam se osećala kao neka princeza. Čuvao me je, pazio, mazio, ali ono najvažnije voleo me je. Ljubav koju oseća prema meni je sve jača iz dana u dan, a to vidim iz njegovog plavog nežnog pogleda.

Danas je u kući mojih roditelja napravljena fešta za naše rođake, u čast što su se rodili naši mali bebci. Danas pune velikih mesec dana i pravi su mali anđeli, koje svi volimo. Nikola i ja smo iz šale hteli da ih nazovemo po nama, a mama čim je to čula, kaže da su joj dovoljni originali ne trebaju joj naše mini kopije.

Mi smo te male anđele nazvali Milena i Miloš, oduvek smo želeli da nam se tako zovu brat i sestra, da im imena počinju istim slovom kao nama. Mama se složila na tu našu odluku, a tata, e on je posebna priča. Kada su trebali da se rode blizanci on je bio sav zbunjen kada je mami pukao vodenjak, mada ni Nikola nije ništa bio bolji. Tu je najprisebniji bio Aleksa, koji nam je svima govorio šta da radimo, pošto je mama imala velike bolove, tata nije mogao da razmišlja, Nikola je blago rečeno šiznuo kada je video da se mama ,,upiškila" i nije mogao da progovori celim putem, a ja sam morala da mami budem moralna podrška kada već niko nije bio tu za nju.

Sad kada smo kod Alekse, u poslednje vreme se čudno ponaša, rano odlazi na posao, duže se zadržava, dosta vremena je zamišljen. Znam da me nikada ne bi varao, ali počinjem da sumnjam šta se dešava sa njim. Nikada nije bio ovako tajanstven, uvek bi mi rekao šta ga muči ili boli. Oduvek je bio iskren prema meni, a ako on ne želi više da bude samnom i to ću prihvatiti, jer sve je bolje nego da me vara. Iskreno ne sumnjam u njegovu vernost, ali treba biti spreman na sve, a ne biti zaslepljen nekim već treba biti realan.

Već počinjem da brinem, Aleksa mi se nije javio još od jutros kada je otišao da pomogne kolegi oko nekog značajnog projekta. Kao što sam već rekla ne sumnjam u njega, već samo brinem, možda mu je ne daj Bože pozlilo. A on kao da mi je pročitao misli zove me, javim se čim čujem zvono.

,,Aleksa, pobogu mislila sam da ti je pozlilo. Jesi li dobro zašto mi se nisi javio ranije?" Sva isprepadana ga upita.

,,Ne brini dobro sam, klijent je malo nerazuman, ne brini stićiću do sedam obećao sam ti." Teši me, jer zna koliko sam potresena zbog toga što mi se nije javio.

,,Dobro je, baš sam se zabrinula za tebe. Javi mi kad završiš da ti spremim da jedeš."

,,Hoću, volim te mala!"

,,Volim i ja tebe!"

I samo to njegovo spokojno volim te, mi stvori mir, jer onda znam da je dobro, da smo mi dobro.

...

Negde tako oko pet popodne su svi nestali iz naše kuće. Ne znam šta se dešava, malo me kopka to što ja ne znam šta se događa, a svi znaju ili bar mislim da znaju. Presvukla sam se u moju omiljenu prolećnu haljinicu i krenula sam da prošetam po našem dvorištu, koje je tek procvetalo zbog proleća koje se tek budi.

Dok sam tako šetala dvorištem, kroz kapiju prođe Anđelija, Nikolina devojka. Od kada je ona ušla u Nikolin život, tako je on postao savesniji, brižniji, posvećeniji ne samo brat već i sin, momak, prijatelj. Ona ga je totalno promenila, ali hvala Bogu na bolje.

,,E tu si. Hajde samnom do obližnjeg parka, tamo su svi otišli malo da prošetaju."

,,A bebice? Njih ne smemo da ostavimo same."

,,Ne brini ti je moja seka, ona će ih čuvati znam da ne smeju prvih nekoliko meseci da izlaze napolje."

,,Drago mi je da si tako obzirna, drago mi je da je moj brat našao tako finu devojku kao što si ti." Kažem iskreno, a ona se ovog puta ne zarumeni.

,,Sudbina nas je spojila, slično kao što je tebe i Aleksu." Rekla je dok smo se kretale prema parku

,,Slično da, ali isto ne. Nas dvoje se poznajemo još od kada sam se rodila, a to je bilo davno."

,,Nadam se da će te uskoro krunisati vašu ljubav, to bi bilo najromantičnije venčanje ikada."

,,Znaš kako, volela bih to ali ne bih da ga silim ako ne želi da bude samnom do kraja života."

,,A šta ako bih ja to želeo?" Odjednom je naš razgovor prekinuo Aleksa. Aleksa koji je bio obučen u prelepo sivo odelo koje mu je stajalo kao saliveno, ističući njegova široka ramena, napete grudi i vitku liniju. Izgledao je kao neki maneken, samo moj maneken.

,,Aleksa otud...otkud ti, zar nisi trebao da se vratiš tako oko sedam?"

,,Nemaš reči, a ljubavi? E pa sad ću ti pokazati i objasniti otkud ja." Dok mi je to govorio, držao me je za ruku i kretao se prema unutrašnjosti parka. Svaki put kada me uhvati za ruku, postaje doživljaj za sebe. Kroz mene tad prođe milion žmaraca, kao kada me je prvi put poljubio.

A onda u sledećem trenutku, stvarnost me udara po sred čela, on me vodi prema ukrašenom delu parkića gde svako veče šetamo.

,,Još od kada smo bili deca ja sam zamišljao da ću te jednog dana držati za ruku, ljubiti tvoje oči i obraze. Ali nikada nisam ni predosetio da ćeš mi uzvrati ljubav. Biće mnogo uspona i padova mnogo problema i nedaća, ali isto tako će biti i lepih trenutaka. Naše porodice će uvek biti tu da nam ulepšaju te trenutke, a ja se nadam i naša deca."

U njegovom pogledu se vidi da ima tremu, ali je srećan, a i ja sam srećna.

,,Da ne okolišam više. Nedo Lukić želiš li se udati za mene i biti moja vila, ljubav do kraja naših života?"

On se spušta na jedno koleno i vadi kutijicu u kojoj se zasigurno nalazi prsten, a meni su već suze krenule.

,,Bože, da! DA! Naravno da hoću da se udam za tebe."

Čim sam mu dala potvrdan odgovor stavlja mi jednostavan prelep prsten na domali prst i udara svoje usne o moje. Poljubac bi više potrajao da nisu bile naše porodice prisutne i da se nisam zastidela njihovih pogleda.

Potom su došli svi da nam čestitaju, svima su nam bile oči pune suza, ali smo bili srećni.

Jedno poglavlje našeg života je završeno, ali počinje novo, još lepše.

______________________________________

❤️