"Kiss you" By: LoRa Styles* (Fanfiction Zayn Malik) [Završena/Completed] ✔

1. DIO ✔

Kao i svako jutro budi me dosadni alarm na mobilnom. Moram da se spremam za školu. To mi je najomraženiji dio dana, a po običaju uvijek zakasnim u školu. Polako sam otvorila oči, ugasila alarm i ustala. Janne spava u istoj sobi kao i ja međutim nju ništa ne može probuditi. Još uvijek u polu snu sam se odgegala do njenog kreveta i počela je drmati po ramenu.
Amy: Janne. Janne...Janne!!!
Janne: Šta?!
Odjednom je skočila i vrisnula. To me je sasvim razbudilo.
Amy: Hajde, moramo u školu.
Janne: Zar već?
Amy: Da već.
Otišla sam do toaleta, umila se i malo sredila, a zatim se vratila u sobu da se obučem. Vidjela sam da je Janne ponovo zaspala. Uzela sam jastuk i bacila ga na nju.
Janne: Auč.
Amy: Ustaaj. Zakasnit ćemo i ponovo dobiti neopravdani.
Janne: Ma evo, evo. Je li Chris ustao?
Amy: Nemam pojma. Idem vidjeti.
Otišla sam do Chrisove sobe i pokucala, ali nije se ništa čulo. To je bio znak da još uvijek spava. Ušla sam u sobu i razvukla mu zavjese. On inače voli kada mu je soba sasvim zamračena. Probudio se i pogledao me onako stisnutih očiju jer mu je očito smetala svjetlost.
Amy: Buđenjee.
Chris: Ahhh...
Izašla sam iz sobe i otišla da se obučem. Za nekih 15-ak minuta smo bili spremni i krenuli smo u školu. Inače, škola nam nije daleko, ako nije čak i najbliža nego svim ostalim učenicima, ali mi po običaju uvijek zadnji stižemo. Brzo smo utrčali u učionicu i na naše čudo zatekli samo učenike. Očito je nastavnica kasnila.
Janne: Hahaha, izgleda da se i nama sreća osmijehnula.
Amy: E ako nismo zakasnili, onda će nas sigurno nešto pitati, haha.
Sjeli smo u klupe. Janne i ja sjedimo zajedno, a ispred nas sjedi Chris sa svojim najboljim prijateljem Markom. Nedaleko od nas sjedi Dianna sa svojim drugaricama. Primijetila sam da gledaju u nas i nešto tračaju. Nisam se obzirala jer one ionako nemaju drugog posla.
Janne: Šta ona štanglica bulji?
Amy: Ma pusti je...
Još jedan razlog zbog koga ne volim Diannu je taj što je ona ta djevojka sa kojom me je prevario bivši dečko. Danima se vrtila oko njega dok smo bili u vezi dok ga na kraju nije osvojila. Ali ne želim više ni razmišljati o tome. Nastavnica je ušla i sat je počeo. Uglavnom se ništa posebno nije dešavalo tako da to možemo i preskočiti. Na velikom odmoru smo otišli u školsko dvorište, Janne, Mark, Chris i ja. Sjeli smo na jednu klupu. Dan je zaista bio predivan jer otkako živim u Londonu navikla sam samo na kiše i oblačno vrijeme. Bliži se kraj godine i jedva čekam raspust. Tada ću napokon imati malo više vremena za sebe. Malo smo pričali, tračali, šalili se i sve bi bilo super da se nije pojavio George. Točnije moj bivši. Išao je sa par svojih prijatelja. Primijetio me je. Okrenula sam glavu i pravila se da ga ne vidim. Svaki put kad ga ugledam nešto u meni se uzburka, unervozim se, počnem se čudno ponašati...Janne kaže da je to zato što ga još uvijek volim...Ne znam šta da vam kažem...I Janne ga je primijetila i šapnula mi je na uho.
Janne: Nemoj se obazirati na njega.
Ja sam samo klimnula glavom. Polako sam podigla glavu i primijetila da su krenuli ravno prema nama.
Amy: Janne...Kuda će on?
Janne: Očito prema nama.
U meni se tada pojavio još čudniji osjećaj. U glavi mi se ponovo pojavila ona slika od njih dvoje...Kako se ljube...Svi moji osjećaji...Ljubav...Bol...Došao je do nas.
George: Heej.
Mark: Hejj...
Chris: Šta ćeš ti ovdje?
George: Pa zar mi je zabranjeno?
Janne: Slušaj...Mi ne možemo više biti prijatelji...Žao mi je, ali ne možemo...
George: Pa nisam to ni očekivao.
Pogledao je prema meni. Ja sam samo spustila pogled.
Amy: Janne, idem ja od prodavnice. Vratit ću se brzo.
Janne: Važi. Želiš li da ja idem sa tobom?
Amy: Ne treba...Ne brini.
Ustala sam sa klupe i brzim korakom krenula prema obližnjoj prodavnici. Jednostavnom sam željela da George ode i da izbjegnem bilo kakav kontakt sa njim. Čula sam nečije korake iza mene, a zatim i osjetila nečiju ruku na mom ramenu.
Xxx: Amy...
Bio je to meni veoma poznat glas.
Amy: George?
Okrenula sam se i ugledala ga. Nisam nikako mogla da ga gledam u oči. Ne znam zašto još uvijek osjećam nešto prema njemu. On je jednostavno prošlost...Jedna bolna prošlost i to će zauvijek ostati. Bila sam ljuta na samu sebe jer ne mogu da ga zaboravim.
George: Mislim...
Amy: George! Ostavi me na miru! Molim te.
George: Vidi Amy, moramo razgovarati.
Amy: E pa vidiš nemamo o čemu. Sada me molim te ostavi na miru.
George: Ja...
Amy: Idi tamo svojoj Dianni.
George: A jesi li ti to ljubomorna?
Amy: Molim?! Kako ti takvo nešto može pasti na pamet?! Pa ti si mene prevario! To se nikako ne može uporediti sa ljubomorom. Uostalom šta ja imam biti ljubomorna kada mi više nismo zajedno?!
George: Pa možda bi ti željela ponovo budemo.
Vidjela sam na šta cilja. Uzeo mi je ruku i želio da bude šarmantan, ali je meni bilo dosta toga. Ošamarila sam ga iz sve snage.
Amy: Možda bi ti to kod nekog drugog upalilo, ali kod mene više ne!
George: Pa jesi li ti normalna?!
Amy: Šta misliš da nisi zaslužio šamar?! E pa zaslužio si ti i mnogo više samo da znaš!
Odgurnula sam ga i potrčala. Počela sam plakati. Otišla sam iza prodavnice i naslonila se uza zid. Plakala sam iz sve snage. Kako sam ga uopće ikada mogla voljeti? Zašto ga uopće više imalo volim? On je bezosjećajan, bezobrazan, najobičniji gad. Tada je dotrčala Janne. Zagrlila me je iz sve snage.
Janne: Nemoj plakati dušo. On nije vrijedan toga.
Amy: Ali zašto ga jednostavno ne mogu zaboraviti? Preboljeti?
Janne: Pa jednostavno ti je potrebno još vremena. Ali vidjet ćeš, uskoro će i ta rana izblijediti i ponovo ćeš biti ona stara nasmijana Amy.
Amy: Muškarci su obične budale!
Janne: Nemoj tako...Ima i onih koji vrijede...
Amy: Pa gdje su?! Zašto ih ja ne vidim?!
Janne: Polako...Sigurno hoćeš...Uostalom zar nisi rekla da su oni tvoji...Oni...Ma znaš...
Amy: One Direction?
Janne: E da oni. Zar nisi rekla da su oni savršeni?
Amy: Pa jesam, ali koje mi koristi od toga? Kao da ću ih ikada upoznati! Uostalom i ako ikada dođe taj dan, samo ću se slikati sa njima i dat će mi autogram...
Janne: Nikad se ne zna...
Amy: Haha, šta? Želiš mi reći da ću biti sa nekim od njih?
Janne: Pa, čuda postoje.
Amy: Daj, ne nasmijavaj me! U mom slučaju to ne postoji što se tiče ljubavi.
Tada je zazvonilo.
Janne: Hajde, moramo na sat.
Na brzinu sam obrisala suze, smirila se i krenule smo u školu. Cijeli dan sam se osjećala loše. Na nastavi nisam uopće čula šta su nam nastavnici govorili. Gledala sam kroz prozor i maštala. Otišla sam negdje u svoj svijet koji je mnogo ljepši od ovoga stvarnog. Ponekad poželim da se vratim nazad kod mame i tate jer se ovdje osjećam izgubljeno. Ali opet...Tu su Janne i Chris...Tu je 1D...A ponovo ja maštam o njima. Uvijek se nadam tom nekom susretu i maštam o tome...Kako bi to izgledalo...Ponekad samu sebe nasmijem nekim idejama o tome, haha. Iz razmišlanja me je trgnulo školsko zvono. Janne me je povukla za ruku.
Janne: Hajde.
Amy: Zar već?
Izletile smo iz škole. Sada sam morala da idem na posao. Obično idem ponedeljkom, srijedom i petkom. Ostalim danima je jedna druga djevojka Lana.
Amy: 'Ajde vidimo se.
Janne: Baay.
Janne inače radi u jednoj pekari u blizini naše kuće. Zaustavila sam taxi i krenula prema hotelu. Nakon nekih 15-ak minuta smo stigli. Dakla sam taxisti novac i potrčala prema hotelu. Uvijek stignem u zadnji čas. Prijepodne umjesto mene radi jedna starija žena Routhe.
Routhe: Kao i uvijek kasniš.
Amy: Ma znam, ali šta ću. Tek mi je završio sat.
Routhe: Ma šalim se ja. Nešto sam prehlađena užasno.
Amy: Stvarno?
Routh: Da...Cijelo jutro se ne osjećam dobro.
Amy: Ajoj. Nadam se da ćete biti bolje.
Routh: Ma hoću mila, ne brini nego idem ja. Vidimo se.
Amy: Vidimo se...
Sjela sam na svoje mjesto i čekala goste. Ponekad zna biti zaista dosadno. Zagledala sam se u jednu točku kada me je trgnulo zvonce. Bio je to naš šef, ujedno i Diannin otac. To je pomalo čudno jer on skoro nikada ne dolazi ovamo osim ako je nešto baš važno.
Šef: Nema kunjanja.
Amy: Znam, znam.
Šef: Želio sam ti reći da nam sutra dolaze jako važni gosti zato se spremi i nemoj mi kasniti.
Amy: A ko dolazi?
Šef: To sad nije bitno, samo se ti pobrini da ne zakasniš.
Amy: Ma dobro neću.
Šef: E tako.
Kada se okrenuo, napravila sam ogromnu grimasu. Uopšte se ne čudim što je Dianna onakva, ima na koga i biti. Uostalom, valjda imam pravo znati ko dolazi. To me pomalo čudi jer u ovaj hotel nikada ne dolaze nekakve značajne ličnosti. Tada je naišla jedna od sobarica, odlučila sam nju pitati.
Amy: Eeej, Nicky.
Nicky: Reci.
Amy: Znaš li ti ko dolazi sutra?
Nicky: Nemam pojma...Čini mi se da je neki bend, ali ne znam koji.
Amy: Bend? Ne znaš kako se zove?
Nicky: Nisu mi rekli.
Odmah mi je kroz glavu prošao One Direction, ali to je suludo. Kao prvo, zašto bi oni odsijedali u hotelu u Londonu kada oni tu žive, a kao drugo i kada bi odsijedali iz nekog čudnog razloga, zašto baš u našem hotelu pored toliko luksuznijih u gradu? Sve mi je to bilo malo čudno tako da sam odmah odustala od ideje da bi to mogao biti 1D. Ipak u meni je ostao tračak nade. Možda ipak...Ma nemoguće! Primijetila sam da je u hotel ušla Dianna. To mi je nešto najgore. Odmah se nešto šepuri, nešto vrcka...Pravila sam se da nešto pišem. Vidjela sam da ide prema meni.
Dianna: Dobar dan.
Samo sam joj uputila mrzovoljni pogled. Kako mi se uopšte usuđuje obraćati poslije onoga što mi je učinila?
Dianna: Hmm...Vidim nešto si danas loše raspoložena.
Počela je pućiti one svoje usne i došlo mi je da je uhvatim za kosu i bacim na vrh hotela. Ipak sam se suzdržala.
Amy: To nije tvoja stvar.
Dianna: E pa vidiš ti radiš u hotelu moga tate, točnije mom hotelu pa bi malo mogla pripaziti na svoj jezik.
Amy: Ti nemaš ništa sa mojim poslom vjeruj mi.
Dianna: Stvarno? Pa vidiš mogla bih ti dati otkaz...
Amy: Ti meni? Ma daj ne nasmijavaj me. Onda lijepo ti preuzmi pa radi umjesto mene.
Dianna: Neću hvala ti...To je ispod mog nivoa. Idem sada. Ne želim razgovarati sa seljankama kao što si ti.
Kada se zaokrenula i zamahnula kosom, stala je na nešto klizavo i pala. Ja sam se nagela preko pulta da je vidim i počela se smijati.
Amy: Hahaha, ups.
Dianna: Jao, jako smiješno! Samo da znaš tužit ću te tati zbog ovoga! Zašto ovo nisi počistila?!
Amy: Hahaha, izvini srećo, ali ja radim na recepciji. Ja nisam čistačica, a tvoja je stvar što ne znaš hodati u štiklama.
Dianna: Molim?! Ja da ne znam! Jao kakve ti glupo...
Tada su je prekinula dva stražara koja su joj pomagala da ustane. Ja sam samo uzdahnula i vratila se svom poslu. Dan je brzo prolazio i baš se ništa nije dešavalo osim što su neka bakica i neki poslovni čovijek zamijenili kofere pa je bakica našla odijela, a taj čovjek marame i duge suknje, hahaha. Te smiješne situacije su lijepa strana ovog posla. To me uvijek oraspoloži. Stigla je večer i moja smijena završava. Sada će neko doći da me zamijeni. Pokupila sam svoje stvari i krenula da izađem, ali se ispred mene ponovo pojavio šef.
Šef: Jesi li to krenula kući?
Amy: Jesam zašto?
Šef: Ništa, nego znaš da nam sutra dolaze oni gosti? Oni će doći ujutru oko 1o:ooh, a Routh mi je javila da je bolesna pa ćeš je morati mijenjati.
Amy: Oko 1o:ooh? Ali ja sam tada u školi.
Šef: Pa znam, ali ja ti tu ne mogu pomoći. Otiđi sa drugog sata, nekako se snađi, ali moraš doći inače ćeš dobiti otkaz.
Amy: I baš ja?
Šef: Baš ti!
Amy: Dobro, dobro.
Šef: I dođi prije deset.
Amy: U redu.
Šef: I nemoj ni slučajno kasniti!
Amy: Neću ne brinite, moram sada ići.
Šef: 'Ajde idi.
I baš nemam sreće. Pored toliko radnika baš ja moram bježati iz škole da bih stigla na posao. Ma super. I što je najgore ne znam ni ko dolazi. Stalno se nadam da možda dolazi 1D, ali je to nemoguće. Jednostavno nema logike. Krenula sam polako kući. Iskreno bila sam jako uzbuđena zbog sutrašnjeg dana iako ni sama ne znam zašto. Imam osjećaj da će biti poseban iako ni sama ne znam zašto...