Part 13
- Predstavi se.- šapnuo mi je te sam kimnula glavom. Nespretno sam se digla sa stolice i stala u sredinu. U mene su bile uprte oči isušenih i iscrpljenih ljudi koji su tražili spas iz ovoga. Koji su htjeli promjeniti svoj život. Biti ponovo sretni. Uzdahnula sam duboko te pogledala prema Austinu koji je držao palac prema gore.
- Moje ime je Amber. Mmm, živjela sam u domu, gdje sam se i susrela s drogom. Od tada moj je život postao borba. Borba da se toga riješim, da počnem normalno živjeti. Zbog toga sam izgubila jednu osobu koju sam jako voljela, i kajem se zbog toga. I želim ozdraviti, želim ponovo živjeti punim plućima, i riješiti se ovoga.- rekla sam te je uslijedio veliki pljesak. Sada su imali nasmiješena lica, i nisu izgledali iscrpljeno. I oni u tražili izlaz iz ovoga, znala sam to. Sjela sam ponovno na stolicu te se Austin nagnuo nad moje uho.
- Lijep govor.- nasmiješila sam se te pogledala prema curi koja se upravo spremila predstaviti....
Harry P.O.V
- U Los Angeles?- upitao sam ga sa čuđenjem te je kimnuo glavom.
- Što je tu toliko čudno?- rekao je te sam uzdahnuo.
- Nije bitno.- protrljao sam lice rukama te malo odmorio svoje natečene oči.
- Harry jel sve okej?- upitao me je Liam te sam podigao pogled.
- Ma dobro je.- rekao sam sa malim uzdahom te me je pogledao sa sumljom u očima.
- Zašto ne želiš u LA? Zar si zaboravio kakvih tamo ima..- zaustavio sam ga tako što sam mu uperio ljutit pogled.
- Dobro, dobro. Neću ništa reći!- podigao je ruke te sam maknuo pogled sa njega. Zagledao sam se u svoje razderane čizme. Svakako si trebam kupiti nove. Ove su već stare. Imam ih kojih 5 mjeseci. Trebam nove to je sigurno... O čemu ja sad razmišljam? O cipelama. Totalno sam poludio, ako me sad to imalo zanima.
- Trebam obaviti jedan razgovor.- rekao sam te izašao iz prostrije. Pronašao sam Austinov broj te se naslonio na zid i pričekao ga da se javi. U međuvremenu sam gledao u modricu koja se stvorila na mojoj ruci od udarca u zid onaj dan. Za sve je kriv taj dan, možda nisam trebao tako postupiti, možda ju nisam trebao pustiti.
- Halo, Harry.- čuo sam ga kako šapće te sam namrštio obrve.
- Gdje si?- upitao sam ga također šaptajući.
- Zašto ti šapćeš?- rekao je šapatom.
- Pa zato jer i ti.- rekao sam sad normalnim tonom te se nasmijao.
- Pogodi gdje sam.- rekao je i dalje tiho ali više to nije bio nalik na šapat.
- Na terapijama?- upitao sam ga radosno.
- Da, i mogu ti reći da mi se jako sviđa i osoblje ovdje i mislim da je i njoj ovdje jako lijepo. Ima puno slučajeva, sličnih njenim pa je to vjerovatno pomaže.- rekao je te sam odahnuo znajući da će možda ozdraviti, biti sretna. I onda će možda ponovo biti nade za nas, da kada se vratim sa puta, da me dočeka kući živa i zdrava.
- Znao sam da će joj to pomoći. Javljaj mi samo situaciju i nije ništa posumljala u vezi ovih tvojih tajnih razgovora?- upitao sam ga sa znatiželjom.
- Ne, nije, nije imala vremena. Harry jučer je cijeli dan plakala. Sanjala je nešto u vezi s tobom, nije mogla doći k sebi do 10 navečer. Ne znam kako će ovo funkcionirati. Ne mogu je gledati tako slomljenu.- rekao je te sam uzdahnuo te su se u mojim očima nakupile suze.
- I meni je teško, i misliš ti da ja ne plačem samo zato jer sam muško? Jako mi je teško Austine, i znam da je i tebi i njoj, ali bar budi uz nju dok se ne oporavi malo.- rekao sam sa težinom u glasu te je uzdahnuo.
