Jedna obicna djevojka krece na fakultet. Ona nije iz Zagreba. Sve joj je strano, nikoga ne pozna..... Zivot ce joj se skroz promijeniti kada upozna njega. On je nogometas. Ona obozava nogomet. Jedna noc ce sve promijeniti. U njen zivot uci ce muskar...
Ja: Sutra mi je prvi dan faxa. Nikoga ne znam, jos cu se izgubiti.
Mama: Ne budes. Sve ce biti super. Tako si se bojala i prije srednje skole pa si stekla hrpu prijatelja
Ja: Ali ovo je drugacije. Ipak, u srednjoj smo svi bili tu iz nekih okolnih mjesta. Ja ovdje idem jedina od ovuda studirati diplomaciju.
Mama: Nemoj se zivcirat. Odi sad spavati jer sutra se moras ustati rano.
Ja: Ajde laku noc.
Otisla sam u sobu. Sjela sam za radni stol i jos razmisljala. Bojim se da me ne budu prihvatili na fakultetu. Ja nisam iz grada, nisam ko oni. Najobicnija sam djevojka. Idem se otusirati i spavati. Nakon tusiranja pripremila sam stvari za fax i onda sam konacno legla u krevet.
Budim se. Pogledam na mobitel i vec je 4:00. Ah, pet minuta prije alarma sam se probudila. Znam ja kada treba ustati. Dosta je hladno, ipak je deseti mjesec. Tocnije drugi dan listopada. Hitro odlazim u kupaonicu i obavljam jutarnju higijenu da se sto prije toplo obucem. Izlazim iz kupaonice i provjeravam imam li sve potrebne stvari. Ovo putovanje ce me ubiti. Svaki dan cu putovati. Samo odavde do Maksimira imam sat i pol voznje vlakom. Obukla sam se, ja se nadam dobro. Moram lijepo izgledati.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Toliko sam nervozna. Mislim, opce me nije strah ucenja. Volim uciti. Strah me da me ne budu prihvatili. Ja se ne kanim mjenjati da bi bila u drustvu. Ja sam uvijek svoja. Dobro, imam veliku manu, a to je da sam uzasno tvrdoglava i uvijek sam u pravu. Silazim dolje u prizemlje. Idem popiti kavu i pojesti neko pecivo. Trebalo mi je petnaest minuta. Sada moram mamu probuditi da me odveze na vlak. Imam ja vozacku, ali netko treba vratiti auto. Ne bude bezveze tamo parkiran.
Ja: Mama?
Mama: Ha?
Ja: Probudi se, 4:20 sati je. Trebas me odveati na vlak.
Mama: Evo sad cu, samo da se obucem.
Izasla sam iz sobe i pricekala mamu. Tata je spavao kao i sestra u svojoj sobi. Taman dok se mama oblacila provjerila sam po stoti put da li sam uzela sve sto mi treba. Mislim, danas ionako ne budemo imali predavanja. Danas je samo neko upoznavanje i to je to. Evo mama izlazi iz sobe. Uzela sam stvari i izasla iz kuce. Mama je sjela u auto i ispeljala ga iz garaze. Sada sam i ja sjela i krecemo.
Mama: Nemoj biti toliko nervozna .
Ja: Pa kad me strah
Mama: Nema te biti cega.
Ja: Dobro.
Mama: Evo stigle smo. Pazi se. Gledaj oko sebe. Pazi da te auto ili tramvaj ne udari.
Ja: Nemam pet godina
Mama: Dobro, ajde bok.
Izasla sam iz automobila i otisla na peron. Svaki cas treba doci vlak. Nakon pet minuta cekanja dosao je. Usla sam u vlak. Bio je skoro pa prazan. Sada me ceka vise od sat vremena voznje. Nasla sam si mjesto i sjela. Jako je toplo u vlaku i dosta udobno. A evo konduktera.
Kondukter: Dobro jutro. Kartu na pregled.
Ja: Izvolite.
Kondukter: A pokaz?
Ja: Joj oprostite, evo u torbi mi je.
Kondukter: U redu je. Hvala
Pregledao je kartu i vratio mi te je otisao. Idem sa putnickim vlakom tako da na svakoj stanici stajemo. Vlak se puni ljudima. Dosadno mi je, nervozna sam, strah me.... Nakon sat i pol voznje stigli smo u Maksimir. Uzimam stvari. Kada je vlak stao otvorila sam vrata i izasla. Isusee, koliko ima ovdje ljudi. Ja cu se izgubiti. Oke idem sad u ovaj podvoznjak i moram ici lijevo. Uf izasla sam. Sada moram ici prema dinamovom stadionu, ali nigdje ga ne vidim !!! K vragu!! Idem navigaciju ukljuciti. Oke znaci sada ravno. I hodam ja ko glupaca s mobitelom u ruci i pratim kuda ce me onaj covjeculjak na karti odvesti. Samo da nađem stadion i onda znam dalje. Fax mi je jako blizu dinamovog stadiona. Hodam vec 10 minuta i ne vidim stadion. Ah evo ga. U daljini je. Idem sad prema njemu. Jbt s jedne strane tramvaj, s druge automobili. Valjda cu stici citava. Majko mila. Eh sada sam dosla do stadiona. Vidim da je neka guzva unutra. Joooj pa danas je okupljanje hrvatske nogometne reprezentacije. Vidim da ima novinara, neki ljudi u odjelima.... Idem ja prema faxu. Ne bih se bas zadrzavala. Evo me konacno ispred fakulteta. Usla sam unutra i jedna dobra gospođa me uputila u neku salu. Unutra ima vec dosta studenata. Stala sam sastrane, uz zid i gledam malo naprijed pa okolo sebe i tako. Stigao je dekan. Pozelio nam dobrodoslicu i puno uspijeha. Odrzao je govor i zahvalio nam se. Tako je gotov prvi dan na fakultetu. Nije bilo strasno kao sto sam mislila. Izlazim iz fakulteta i netko me potapsa po ramenu.
Xxx: Hej!
Ja: Ej
Xxx: Ja sam Sara. Idemo na ista predavanja koliko sam vidjela.
Ja: Oh pa super. Ja sam Ella drago mi je
Sara: Zivis u Zagrebu?
Ja: Ne, daleko sam ja odavde. Ja sam iz Koprivnice.
Sara: Ahaa. Dosta daleko.
Ja: Da, a ti?
Sara: Ja sam iz Zagreba. Htjela sam te pitat da li si za da se sutra tu nađemo ispred pa da zajedno idemo na fax?
Ja: Moze, super. Bas mi je lakse hahaha.
Sara: Dogovoreno, ajde boook.
Ja: Bok.
Bas mi je drago sto mi je prisla. Valjda sam pronasla prijateljicu. Ne ce mi sutra biti tesko kada ce ona ici samnom. Sada bih se trebala vratiti istim putem kojim sam dosla. Cek, trebam naci kuda sam dosla. Aha evo ga. Sada opet idem prema stadionu. 10:00 sati je. Imam vlak za petnaest minuta. Moram bas pozuriti. Zurnim korakom idem prema stadionu. Gledam malo prema unutra i vidim da nema tolike guzve kao dok sam isla na fax. Ovdje je pjesacki prolaz. Gledam i nema nikoga. Odjednom osjetim tupu bol. Automobil me udario. Sada definitivno ne budem stigla na vlak. Gledam i provjeravam sto mi je. Sve je u redu, osim ruke. Pala sam na lijevu ruku i jako me boli. Jos sam u soku. Cak se i tresem. Sto cu sada?? Tek me sada uhvatila panika !!! Sada mi je doslo u gla u da je ovo moglo punoo ozbiljnije zavrsiti.
