KLETVA : SAZNANJE

Ponovni susret

*Usui/Kaname p.o.v.*
~nakon završetka časuva~

Došao sam kući najbrže što sam mogao. Uleteo u svoju sobu i krenuo da preturam po stvarima. Izvukao sam neke crne farmerke i sivu klasičnu majcu.

Na brzinu sam se istuširao i transformisao u drugi oblik. Obukao sam se i sišao u prizemlje.

Ja: Alis! Možeš li da mi pomogneš?
A: Naravno. Šta ti tre.... wow!

Gledala me je jako čudno.

Ja: Šta? Da mi nije majca isflekana?
A: Šta si to uradio od sebe za ime Boga?!
Ja: Zaboravio sam da sam prešao u drugi oblik. Nije bitno sad samo mi kaži kako izgledam i gde se nalazi najbliža cvećara?
A: Izgledaš fenomenalno, ali zašto me pitaš gde se nalazi cvećara? Da li to planiraš da izvedeš nekog?
Ja: Nije bitno samo mi kaži gde se nalazi najbliža cvećara!
A: Okey. Pravo niz ulicu preko puta onog marketa.
Ja: Hvala.

Rekao sam mrzovoljno i izašao napolje. Mrzim kad me ispituju kao ne optuženičku klupu.

Ušao sam u cvećaru i počeo da razgledam. Neznam koje joj je omiljeno cveće.

R: Izvolite, kako mogu da vam pomognem?
Ja: Jedan manji buket moliću.
R: Kakav bi ste želeli?

Počeo sam da razmišljam.

Ja: Od tamno crvenih ruža.
R: Uredu izvolite.
Ja: Hvala puno.

Izašao sam i krenuo ka svojoj kući. Mrak je već odavno pao. Sada je oko pola devet. Ušao sam u kuću i otišao u svoju sobu.

Ja: Koji bi film mogao da prebacim?
A: Predložila bi ti Avatar ili neki od Marvelovih filmova.
Ja: Nemam pojma kakvi su to filmovi i ko je taj Marvel, ali ako kažeš da je taj film Avatar dobar onda ću njega da prebacim.

Izašla je iz sobe, a ja sam pronašao taj film i prebacio ga. Kada se film prebacio već je bilo pet minuta do devet. Izvadio sam fleš iz lap-topa, uzeo buket i skočio sa prozora pravo na njenu terasu.

Par minuta sam je posmatrao kako namešta neke vreće ispred televizora pa sam onda pokucao. Odma je dotrčala i otvorila vrata.

M: Hej, kako si?
Ja: Dobro sam, hvala na pitanju. Ovo je za tebe.

Pružio sam joj buket. Samo je tako stajala i nije se pomerala. U sredini buketa je stajala jedna crna ruža okružena tamno crvenim.

Ja: Da nisam kojim slučajem promašio boju ruža ili ...
M: Ne. Savršen je. Tamno crvene ruže su mi najomiljenije. Nego niko nikad pre nije uradio nešto ovako za mene. Hvala.

Videle su joj se suze u očima. Nisam baš očekivao ovakvu reakciju, ali i ovo je bolje nego da je rekla da joj se u opšte ne sviđa.

M: Hoćemo li da sednemo da gledamo film?
Ja: Može.
M: Koji si doneo?
Ja: Avatar. Alis mi je rekla da je dobar.
M: Sjajno, ali ko je Alis?

Ups! Nisam to trebao da kažem. Nadam se da me neće provaliti.

Ja: Alis je moja ujna.
M: Uredu. Daj mi fleš.

Dao sam joj ga i ona ga je ubacila u televizor. Film je počeo.

Sa strane su stojale kokice, pizza, neka torta i koka kola u staklenoj flaši.

Nakon jedno sat vremena, kada sam skoro sve pojeo, jer danas uopšte nisam jeo lepo, počeo sam da jedem tortu.

Ja: Mmmm... ovo je fenomenalno! Gde si je poručila?
M: Nisam je poručila, sama sam je napravila. Ovo sam ja osmislila.
Ja: Odlična je!
M: Hvala.

Primetio sam da je pocrvenela. Nastavio sam da gledam film. Srce mi je lupalo u nekom čudnom ritmu. Nikad se ovako nisam osećao.

Film se završio. Wow. Nisam ni sanjao da ljudska rasa može i da zamisli, a kamoli da snimi film o Pandori.

Osetio sam neku težinu na levoj ruci i video sam nju kako je opet zaspala na mom ramenu. Bilo mi je žao da je probudim, ali morao sam.

Ja: Misaki. Misaki, probudi se.

Polako sam je drmuckao i šaputao na uho.

M: Zašto? Ne želim...da se...probudim.
Ja: Moraš. Moram nešto važno da ti kažem.
M: Uredu.

Pridigle se i gledala me je u oči sa svojim pospanim očima.

Ja: Misa...
M: Da.
Ja: Drago mi je što smo se upoznali, ali se više ne smemo viđati.

Videle su joj se suze u oči.

Ja: Nemoj da plačeš. Molim te. Sve me boli dok te gledam da plačeš.

Snažno sam je zagrlio. Nisam znao kako drugačije da odreagujem.

Ja: Nemoj da se brineš. Pored tebe će biti jedna osoba koja će te voleti i štititi. Samo ga moraš prihvatiti čak i ako je toliko sebičan i sve ostalo.

Brzo se odnakla od mene.

M: Na koga tačno misliš?
Ja: Na Usuia.
M: Ti me zezaš?

Imala je neki nedefinisani izraz lica.

Ja: Ni najmanje. Za deset meseci ćeš sve shvatiti. Izvoli. Malopre sam zaboravio da ti ga dam.

Uzela je kutijicu u ruke. Otvorila ju je. Unutra se nalazio mali revolver sa specijalmim metcima za ubijanje svih nadprirodnih bića. Pored njega je bio medaljon sa veoma dugačkim lance.

M: Za šta će mi ovaj revolver.
Ja: To je poklon od mene. Uvek ga nosi sa sobom. Ako te neko napadne i pri tome primetiš nešto čudno, odmah ga pucaj.
M: Jesi li ti ozbiljan?
Ja: Najozbiljnije ti ovo kažem. Medaljon nemoj ni pokoju cenu da skidaš. Obećavaš?
M: Pod jednim uslovom.
Ja: A to je?
M: Da me posećuješ. Čak i ako te ne budem videla znaću da si tu.
Ja: Obećavam.

Suze su joj opet navirale i snažno me je zagrlila. Počela je da jeca. Srce mi se cepalo od ove neprilike, ali sam morao da idem.

Polako sam se odvoio od nje, otvoro balkonska vrata i stao na balkonski zid. Moj dugački kaput koji sam pre tren obukao se viorio na vetru.
Polako sam se okrenuo ka njoj. Sedela je na podu i gledala me nemim pogledom.

Ja: Zbogom Misa...
M: Kaname!!!

Skočio sam pravo u svoju sobu. Kada sam stao na prozor, oslušnuo sam dobro vrisak koji je dopirao iz njene sobe. Morao sam ovo da uradim. Mora da počne da se druži samnom u drugom obliku. Nisam smeo više da joj dajem lažnu nadu...