KLETVA : SAZNANJE

Na krovu

*Misa p.o.v.*

...i tada sam ga ugledala. Momak sa skroz crna kosa je lepršala na vetru, dok su njegove tamnoplave oči gledale pravu u mene. U jednom trenutku su nam se pogledi susreli i brzo smo okrenuli glave na suprotnu stranu.

Osetila sam da su mi obrazi crveni. Nikad mi se ovo nije desilo u životu. Imala sam neki čudan osećaj u grudima koji ne mogu ni sama da opišem.

Nakon par trenutaka kad sam se malo opustila, orenula sam se ka njemu.

Ja: Ko si ti i šta radiš na tom krovu? Bolje pitanje je kako si dospeo na krov?
Xx: Postavljaš previše pitalja. Ja sam Kaname Yoshi. Ništa ti više ne mogu reći.
Ja: Uredu Kaname. Da li bi mogla da dođem tu kod tebe da sednem da popričamo?
K: Možeš, ali kako? Želiš li možda da te ja prebacim?
Ja: Ne brini se, mogu sama. Radila sam ovo milion puta.

Ušla sam u sobu i uzela najdeblje i najveće ćebe koje sam mogla da nađem i dva meka velika jastuka.

Izašla sam na terasu. Bacila sam mu stvari koje sam uzela.

Ja: Hvataj.

Nakon što je uhvatio malo se odmakao, a ja sam se popela na zid od terase.

K: Jesi li ti normalna? Poginućeš tako! Ja ću da te prenesem.

Stajala sam tako i gledala ga šta će da uradi.

*Kaname/Usui p.o.v.*

Samo tako obučena u tanku pidžamu stajala je na ivici zida, spremajući se da skoči. Srce mi je lupalo kao nikad do sad. Imao sam osećaj da će svakog trenutka pući, samo ako ona bude skočila.

Zakoračila je napred nakon par trenutaka, a ja sam brzinom svetlosti skočio ka njoj da je uhvatim. Pali smo zajedno na njenu terasu. Ležao sam na njenom podu, a ona je ležala na mom stomaku. I kad sam u ovom obliku, manja je od mene.

Ležali smo tako par minuta, dok neko nije pokucao na njena vrata.

Xx: Misa! Da li je sve u redu? Čuo sam nekakvu lupnjavu na terasi.

To je sigurno bio njen stariji brat. Brzo se pridigla i sklonila sa mene. Opet se popela na zid i velikom brzinom skočila na moj krov, pokupila stvari i vratila se. Sve je to uradila u roku od par trenutaka. Prebacila je ono ćebe preko mene.

M: Tišina. Glas da ti nisam čula.

Šaputala je Misa. Čuo sam korake kako ulaze unutra i glasno lupanje na vratima. Nakon par trenutaka čulo se otključavanje vrata.

N: Kakva je to bila buka?
M: Ma nije ništa. Samo sam se poklizala na terasi i pala. Ništa strašno.
N: Uuredu onda. Idem na spavanje, potrudi se da ne lupaš.
M: Hoću.

Ponovo je zaključala vrata i dotrčala do mene. Sklonila je ono ćebe. Bila je ljuta iz nekog razloga.

M: Šta ti je ono malopre značilo? Jesam li ti rekla da mogu sama da skočim!?
Ja: Mislio sam da ćeš da padneš. Izvini, nisam želeo da napravim toliku paniku.
M: Nema veze. Bilo je šta je bilo. Srećna sam da bar neko pokušava da me zaštiti, a ne maltretira.

Seli smo na hrpu jestuka koji su stajali tu i pokrili se.

M: Imam osećaj da mogu sve da mu kažem. Iz nekog razloga se pored njega osećam sigurno.

Mogao sam da čujem njene misli. Ovo je sigurno neka nova moć. Samo mi nije jasno kako sam je dobio. Možda sam zbog nje dobio. Ko zna?

Ja: Kako to misliš maltretira?
M: Nikada nisam imala prave prijatelje. Uvek su me svi zadirkivali i nazivali pogrbnim imenima. Nikome nikad nisam mogla da verujem, čak ni roditeljima.
Ja: Zašto?
M: Jednostavno, plašila sam se.
Ja: Plašila? Od čega?
M: Toga jer sam drugačija. Shvatam
da je lepo biti drugačiji, ali ja se osećam kao da u opšte ne pripadam ovom svetu. Uvek su me svi izbegavali. Deca u vrtiću su me uvek izbegavala i međusobom bi šapatom govotila "Vidi te onu devojčicu, i treba da bude sama. Previše je strašna." Uvek su me se iz nekog razloga plašili. Zbog toga sam počela da se povlačim u sebe. Dok su moji vršnjaci u prvom razredu učili da čitaju i pišu, ja sam učila astronomiju. Društvo u školi me stalno maltretira, pogotovo devojke. Kloi kaže da su one samo ljubomorne na mene. Nikad se nisam uklapala u svoje odeljenje, u svoju sredinu. Čak bi me nekad i roditelji maltretirali, ali samo kad Korina i Naim nisu kod kuće. Njih dvoje su mi sve, ali opet nemam u njih poverenja, jer ih roditelji redovno ispituju o meni jer znaju da sa njima, Lisom i Kloi jedino razgovaram. Samo čekam trenutak kada će mi završiti glava u blato. Volela bi da mogu samo na dan da nestanem, da mi se mozak i srce odmore od svega, od svog nakupljenog bola koji se nakupljao godinama u meni.

Pogledala je u zvezde koje su bile iznad nas. Suze su joj se videle u očima. Sigurno je bilo teško sve to priznati i to osobi koju si tek upoznala.

Ja: Wow. Za to je trebalo hrabrosti.
M: Znam. Ti si prva osoba na celom svetu koja zna ovo.
Ja: A zašto si baš meni rekla? Tek smo se upoznali.
M: Iskreno neznam. Imala sam osećaj da mogu da ti verujem. Mogu li?
Ja: Naravno da možeš.
M: Hvala ti na tome što si me saslušao i spasio malopre.
Ja: Nema na čemu. Mislim da je vreme da idem. Poprilično je kasno.
M: Hoćeš li i sutra doći na Usuijev krov?

Obrazi su joj pocrveneli, a osetio sam da su i moji.

Ja: Amm... uredu. Doćiću.
M: Obećavaš?

Pružila mi je mali prst svoje desne ruke. Neko vreme sam posmatrao taj njen prelepi, nežni, pospani osmeh. Osetio sam neku povezanost sa njom. Donekle je njena životna priča slična mojoj, sem što je moja još komplikovanija. O tome ću razgivarati sa njom neki drugi put, možda kad budemo otišli na Anderus. Uhvatio sam njen prst svojim. Nežno me je pogledala sa očima punih suza od malopre.

Ja: Obećavam!

Iznenada njen osmeh je postao još veći. Osetio sam neke žmarce kako mi prolaze celim telom. Primakao sam joj se i snažno je zagrlio. Neko vreme nije reagovala, a onda me je zagrlila.

Prošlo je par minuta, polako sam pokušao da se odvoim ali nisam mogao. Pogledao sam je. Zaspala je na mom ramenu. Polako sam je uzeo u naručje. Stavio sam je na krevet i pokrio jorganom.

Osvrnuo sam se po sobi. Bila je lepo uređena. Na stočiću pored kreveta stojala je poruka koju sam joj danas poslao. Pored nje je bila hemiska olovka. Uzeo sam je i sa druge strane malo drugačijim rukopisom joj napisao poruku. Prišao sam joj i nežno je poljubio u čelo.

Brzo sam istrčao i uskočio u svoju sobu kroz otvoren prozor. Na brzinu sam spremio knjige i legao da spavam.