Plamen ljubavi- štampana verzija priče

Dvadesetsedmo poglavlje - Ognjen

Svakom sekundom koja prođe, otkucaji srca mi postaju tiši, a disanje pliće. Kako ona ne daje nikakve znake tako se i ja gasim. Nemoć me okovala i bespomoćan sam u svakom smislu te riječi, tapkam u mjestu i ne mogu da napravim apsolutno ništa za nju. A sve bi dao samo da se pokrene. Zadnju kap krvi i srce iz grudi bez ikakvog razmišljanja, ali ništa od toga joj ne treba.

I dok smo bili razdvojeni šest godina nisam osjećao da sam je skroz izgubio, ali sad me isti taj osjećaj ubija i guši. Strah me života bez nje, jer znam da ga ne bi imao. Ne bi preživio da ostanem sad bez nje. Sad kad sam je dobio nazad i kad sam napokon okusio sreću koju sam imao ranije. Ne mogu ja to.

Tiho sam se pomolio Svevišnjem da mi je vrati i da mi ne uskrati sreću po drugi put u životu jer je trebam da nastavim dalje. Čvrsto sam zatvorio oči prizivajući njen nasmijani lik u misli, zajedno sa njenim mirisom koji mi se uvukao pod kožu i u nosnice. Nisam sav svoj bez nje.

Naslonio sam laktove na koljena i sjedim na klupi ispred bolnice držeći svoje obraze u njima. Prošlo je skoro dva dana od kako joj nisam čuo glas niti osjetio njenu toplinu. Dva dana nema nikakvih promjena i dva dana hodam kao zombi. Nisam spavao, nisam ni jeo. Previše kafe mi je počelo izazivati ogromnu mučninu u želucu i muka mi je. Do hotela sam išao samo dva puta da se na brzinu presvučem i istuširam. Pokušao sam da legnem, ali nisam imao mira. Prostorija me gušila i težina svega se svaljivala na mene. Nisam mogao ništa da uradim i da promijenim situaciju, morao sam i dalje samo da čekam.

Želim da je samo na kratko vidim, ali ne puštaju me da uđem. Čak sam pokušao da podmitim sestre i nisam uspio. Sprijateljio sam se s nekoliko njih, stalno se raspitivajući o njenom stanju. Imao sam i jedan kraći razgovor sa doktorom i on mi je rekao da je stabilna za sad i da još uvijek ne možemo da uradimo ništa. Policija mi isto tako nije rekla ništa, ali sam auto odvezao do Stefana šlep službom. Neka pogleda šta može da iskoristi od dijelova, zamolio sam ga da mi nađe neko vozilo jer se na posao ne planiram vraćati dok god se ona ne oporavi.

Sad je ni u ludilu ne bi ostavio taman da i zemlja gori i svijet se ruši. Ona će me trebati čim se probudi i ne pada mi na pamet da sam stotinama kilometara udaljen tad. Sve dok ona bude imala potrebu za mnom i mojim prisustvom tu, ne planiram se maknuti od nje.

Ljudi su pored mene užurbano prolazili i hladan vjetar me je obgrlio. Odjednom mi je baš hladno i svoje ruke sam protrljao dlanovima. Izgleda da će kiša. Vratio sam se unutra da vidim da li se šta promijenilo proteklih sat vremena, koliko me nije bilo. Još malo i pašće mrak. Ponovo ću morati nazad u hotel. Ne ide mi se, ali nemam izbora.

Pronašao sam dežurnu sestru i rekla mi je da je stanje nepromijenjeno, tužno me gledajući. Bila je to žena pedesetih godina malo krupnija.

„Šta je ona tebi?", pitala me, gledajući me prijateljskim očima.

„Sve", rekao sam joj i izašao prije nego su me suze savladale. Boli me, jebeno me razara sve ovo. Ne znam da li me više boli to što nisam bio s njom tad, jer znam koliko se plašila dok se sve to dešavalo ili mi je gore bilo što je u onakvom stanju, a ne mogu joj pomoći??? Mogao sam urlati iz svog glasa, ali sam sve to progutao sjeo u njen auto i otišao do njenog stana.

Dragica i Miloš su bili tu, ali su u međuvremenu stigli Boris, Irena i moja majka. Svi su nijemo gledali u mene očekujući da ću im reći nešto što bi ih utješilo u ovom trenutku, ali sam samo odmahnuo glavom i produžio u njenu sobu. Niko u njoj nije boravio, sve je na svom mjestu i sve miriše na nju, isto kao da je i ona tu. Legao sam na njen krevet, glavu stavio na jastuk i zatvorio oči. Savladao me umor i san me sustigao. Nikad nisam spavao tako nemirno kao tad. Ali sam bar spavao prvi put od one noći i spavao sam sa strahom da je više nikad neću vidjeti.