Plamen ljubavi- štampana verzija priče

Deseto poglavlje- Ognjen

 Tako je dobro ponovo je držati u svojim rukama i tako blizu. Predivna je. Jedva dišem od uzbuđenja koje mi struji kroz tijelo, dok je ovako ljubim. Hoću da kroz jedan poljubac i nekoliko dodira da nadoknadim sve što smo izgubili u proteklih godina...

„Volim te", čujem svoje riječi kao eho i vidim njen očaravajući osmeh. Ono zelenilo blista od sreće baš kao nekad. U kosu sam joj stavljao nekoliko poljskih cvjetova, jer sam ih volio vidjeti tu. Povjetarac joj raznosi uvojke i baca ih preko njenog lica. Sretan sam, ponovo sam njen...

„Volim i ja tebe", kako je to izgovorila, ja sam zatvorio oči, očaran njenim glasom, ali ona je nestala. Tama je skroz oko mene i obavila me. Ponovo me nešto odvaja od nje i odvodi je od mene.

„Volim te!", vičem ali ne čujem svoj glas niti vidim nju...Ne idi, trebam te...

Trgnem se iz sna i vidim nečiju ruku preko svog struka, potom udahnemmiris parfema koji me umalo uguši. Miris mi je poznat i nikad mi nije smetaoovoliko kao sada. Daleko je od onog koji sam sinoć u onakvom stanju udisaopunim plućima. Da nisam i to sanjao?

„Znaš da je lijepo čuti da me voliš, iako si to rekao dok si spavao. Volim i ja tebe. Dobro jutro, ljubavi", Marija spusti usne na moje.

Trgnem se na njihov dodir i brzo se uspravim u sjedeći položaj. Nisam joj rekao ništa, te riječi su rezervirane za drugu ženu, onu kojoj pripadam i dušom i tijelom. Onu koja mi je tako daleko, a živi u meni. Ona mi jednostavno teče venama i ne dozvoljavam joj da izađe odatle. Treba mi da bi nastavio da živim.

„Zdravo, Marija. Kad si stigla?", ona prebaci nogu preko moje tako da je smještena na moje prepone. Znam točno šta izvodi, ali ovaj put joj to neće upaliti. Jednostavno ne ide. Čak nema ni onog erotskog naboja koji je strujao među nama.

„Sinoć sam došla kući. Da si se javio na telefon kad sam zvala, znao bi. A ovdje sam stigla jutros", prvo mi poljubi vrat, a potom usnama pređe po mojoj vilici. Ne želim ni da me dira niti da me ljubi. Ne želim ništa što ima veze s njom. Koliko god ovo odvratno zvučalo, nimalo mi se ne dopada što je došla.

„Pusti me da dođem sebi."

Ona se uspravi i pogleda me. Mislim da je nikad nisam video tako bijesnu. Iz očiju joj sijaju varnice bijesa i ljutnje. Sav onaj višak šminke na njoj me jutros nervira i stvarno sam đubre, ali šta je tu je. Nisam ponosan na to.

„Znaš li od kad se nismo vidjeli? Koji je đavo tebi i na šta to mirišeš, dođavola?", ovakav razgovor nije za rano jutro niti za današnji dan.

Na šta mirišem??? Pa mirišem na nju, pretpostavljam.

Marija je bijesna kao ris izjurila je iz moje sobe zalupivši vrata iza sebe čak toliko da su se prozori zatresli.

Da li sam gad što sam se ovako ponio prema njoj? Da, jesam. Moram joj objasniti kako od sad stvari stoje, ali ne mogu to uraditi danas. To bi napravilo samo skandal, a ne treba mi to. Kako ću Anđeli objasniti šta ona radi tu i kako izgurati dan do kraja? Pojma nemam.

Dok sam se brijao u kupatilu, ponovo sam razmišljao o svom snu. Zašto je izgledalo tako stvarno i pola sata od kad sam se probudio osjećam koliko mi srce bubnja zbog toga. I u snovima njeno volim te bilo je tako veliko. Želim da te riječi ponovo čujem s njenih usana i da mi ih ponavlja svaki dan sve do kraja vječnosti.

Obukao sam odijelo i mučim muku s kravatom. Vezao sam dobro čvor, ali me uguši. Valjda je stvar navike, ne znam. Ne osjećam se baš tako prijatno u ovome, ali samo da prođe onaj crkveni dio i slikanje, poslije toga sam slobodan.

Imam vremena za doručak prije nego krenemo kod Borisa i nisam baš siguran koliko sam spreman na sav ovaj kaos danas. S Marijom ću imati najveći problem i to počevši od sad.