Plamen ljubavi- štampana verzija priče

Dvadesetosmo poglavlje- Anđela

Nikad nisam vjerovala da svaki živac u tijelu može da boli, ali sad vjerujem i znam kako je. Bole me i uzdasi i otkucaji srca, čak me bole i glasni zvukovi oko mene, kao lupa vratima iako mi u normalnim situacijama ne bi smetala uopšte. Budna sam i srećna što sam živa.

Mislim da se nikad nisam osjećala ranjivije niti sam imala veću potrebu da se podignem i prihvatim ljude oko sebe, kažem im koliko ih volim i koliko mi njihovo prisustvo u životu znači. Posebno njegovo.

Nikada više neće proći dan, a da mu ne kažem koliko ga volim i koliko mi je stalo do njega. Ponavljaću mu to svaki put kad god mi se ukaže prilika jer nikad ne znam šta nosi dan, a šta noć. Ovo mi je bila važna lekcija iako mi nije jasno kako se sve one noći odigralo. Nikad više neću gledati na stvari tako olako i svaki dan ću da zahvalim Bogu na šansi koju mi je dao.

Znam da sam došla u klub, zatekla i policiju i dio polupanog inventara. Imala sam veoma dug i iscrpljujuć razgovor dok su mi pretresali prostor. Sreća, pa je Nikola preuzeo veći dio obaveza oko toga. Maja se nije javljala na telefon. Priznajem, da sam bila iscrpljena i umorna, spavala sam svega dva sata, ali opet sam svjesna svakog pokreta.

Sjećam se vožnje kući i da sam vidjela kamion, ali kočnice nisu radile nisam mogla da stanem. Posle toga se sjećam samo praska i lomljave oko sebe i tame koja me gutala dok sam pokušala da izgovorim njegovo ime.

Milion stvari mi je prošlo tada kroz glavu... Nisam mu rekla da ga volim, nisam mu rekla da želim sve ono što nismo ostvarili, nisam stigla da ga dodirnem koliko sam htjela, niti sam se zasitila njegovih usana... Pomislila sam da ga neću nikad više vidjeti. Ni njega ni svoje roditelje, sestru,prijatelje...

Znam samo da me je boljelo i ne sjećam se više ničeg do buđenja u ovoj jezivoj sobi.

„Drago dijete, jesi li dobro?", nekakav aparat iznad moje glave je jako zapištao i sestra se pojavila pored mene. Polako sam kimula glavom. Ne znam zašto me sve ovako boli. Ko zna koliko je štete na meni. Da li bi me želeo kao polovičnu osobu? Nakratko sam pomislila da ne...

Ali to je on, voli mene onakvu kakva sam uopšte, ne mene onakvu kakvu bi želeo da budem. Mislim da bi me voleo i da sam najgora na svijetu. Čime sam zaslužila takvog čovjeka i dalje ne znam. Ali imam ga i moj je.

,,Dobar dan, sestro. Zdravo i tebi, Anđela", stariji prosijed čovjek staje ispod mojih nogu i podiže moju istoriju koja je bila zakačena na krevet. Dugo gleda u nju i nešto zapisuje posmatrajući nešto s velikom pažnjom.

,,Jeste li obavili sve?", pita sestru, a ja ih posmatram. O čemu god da pričaju volela bi da mi neko objasni šta se dešava.

,,Sve je spremno", odgovori žena i stane pored njega, on kimne glavom i pogleda me ozbiljnog lica.

,,Bićeš dobro, ali treba vremena i strpljenja. Već sam vašoj porodici objasnio vaše stanje. Imate sreće što ste preživjeli. Ostajete još neko vrijeme ovdje, zavisi od oporavka naravno, ali i od vašeg stanja. Znam da vas sve boli, ali najvažnije je da osjećate noge i ruke. Dobro ste nas zabrinuli, sve nas. Posebno onog mladića koji bi i spavao da je mogao ovdje. Najgore ste prošli, sad možete u sobu gdje vam svi mogu ući i vidjeti vas", nasmiješila sam se.

Već sam u mislima mogla da vidim njegovo prelijepo lice okupano u brizi i oči koje mole da dođu do mene. Sigurna sam da mu je laknulo kad su ga juče pustili da uđe i da me vidi na kratko. Sestra mi je rekla da je bio i sinoć, ali sam ja spavala. Žao mi je što nisam mogla da ga vidim, ali samo saznanje koliko pati u meni stvara tupu bol i želim da je se riješim što prije. Isto tako ga želim vidjeti, kao i svoje roditelje, ali njega posebno.

,,Vratiću se za nekoliko minuta da te odvezem u sobu gdje će moći da ti uđu roditelji", kimnula sam u znak slaganja bolno izdahnula da bi smirila otkucaje srca. Ne znam zašto sam odjednom tako uznemirena? Sve će da bude u redu...