Plamen ljubavi- štampana verzija priče

Dvadesetšesto poglavlje - Ognjen

Uska stazica vodila je ka šumi i Anđela me čvrsto držala za ruku. Bjiela duga haljina na njoj je bila skoro providna, a kosa raspuštena. Bijeli cvijet joj je bio zakačen u nju i vjetrić mu je pomjerao latice. Polako je koračala smješkajući se i u jednom momentu je popustila stisak. Odvojila se od mene i okrenula se tako da je njena haljina nošena vjetrom prionula uz njeno tijelo. Potrčala je naprijed nekoliko koraka i okrenula se prema meni osmehujući se onako kako je samo ona to znala. Pružio sam ruku da bi je dohvatio, ali što sam joj ja prilazio bliže to se ona više udaljavala od mene.

Dozivao sam je, ali ona me samo tužno pogledala i neka tama koja se nadvila nad nju jednostavno ju je sakrila od mene i ona je nestala. Ne znam kako sam od panike disao i počeo sam da je tražim, ali nije je nigdje bilo. Iz tame sam čuo njene riječi volim te i nisam mogao da je nađem. Panika me savladala skroz i nisam mogao da dišem. Vrisnuo sam njeno ime, ali ona se nije odazivala. Čuo sam joj glas, govorila mi je da me voli, ali nije je nigdje bilo....

„Anja", bog te, šta je ovo bilo? Nikad nisam sanjao ništa slično, a srce mi umalo nije iskočilo iz grudi. Jedva sam došao sebi posle ovog. Instinktivno stavim ruku na njen jastuk i sav se sledim kad je nisam našao tamo. Brzo potražim svjetlo i upalim ga, ali nje stvarno nema. Nema joj ni odjeće ni obuće, a svakom sekundom koja je prošla strah se u meni povećavao i imao sam osjećaj da počinjem da drhtim. Doslovno se tresem i gledam po sobi gdje smo pre svega tri sata stigli i pitam se da li je sve to bio plod moje mašte? Brzo pokupim svoje stvari i krenem da se oblačim, ali u tom momentu nađem papirić koji je bio na podu. Njen je rukopis...

Imala sam mali incident u klubu, vratiću se čim to sredim. Spavao sikao beba i nisam htjela da te budim. Ne brini se, ljubim te.

P.S. Uzela sam ti auto.

Umalo me spostveni otkucaji srca nisu ugušili. Toliko me strah okovao i dalje me drži. Od sve one muke sam se mogao nasmijati. Bacim ceduljicu u košaru za smeće i sjednem na njenu stranu kreveta. Morala je davno, krevet je hladan i kako to da nisam čuo telefon kad je zvonio??? Ustanem i potražim svoj. Četiri je ujutru, a nje još nema. I auto mi je odvezla.

Prva je u imeniku i na brzom biranju pa je odmah nazovem. Mislio sam da se neće javiti, ali nakon petog zvona začula se buka u pozadini i njen glas.

,,Ognjene", voleo sam način na koji mi je izgovarala ime. Bila je to pjesma za moju dušu i snaga za dalje.

,,Srno", srce je i dalje preskakalo otkucaje i stajalo mi u grlu, a koža se ježila od toga.

,,Završila sam ovdje. Pričaćemo kad stignem. Tu sam za petnaestak minuta", zvučala je umorno i bila je sigurno. Imala je napornu noć, ali ni ja je nisam štedio.

,,Čekam te", nakon toga je prekinula vezu. I dalje sam bio na istom mjestu gledajući u vrata. Uhvatila me ogromna nervoza i počeo sam da hodam po sobi onako polu obučen. Ušao sam u kupatilo i umio se, ali nešto u meni mi nije dalo mira.

Imao sam osjećaj da mi nešto gmiže po koži i to nešto ulazi u mene. Taj osjećaj je bio tako snažan da me jeza do kosti probadala. Usta su mi se naglo osušila i počeo sam da drhtim, a nešto se u meni steglo kao da će pući. Udah mi je postao plitak i grudi su me zaboljele. Nikad ništa slično nisam osjetio. Bilo je tako jako i nije popuštalo. Bilo je zastrašujuće po malo. Ni voda koju sam popio nije mi pomogla. Vratio sam se u sobu.

Zar sad ne bi trebao da sam srećan i da živim za našu ljubav i za nas dvoje? Zar treba da strahujem i da brinem za svaku sitnicu koja nam stane na put i za svaku sekundu razdvojenosti? Vratila se, došla je meni, moja je ponovo... Bacio sam se na njenu stranu kreveta i glavu stavio na jastuk koji je još uvijek mirisao na nju.