Plamen ljubavi- štampana verzija priče

Dvadesetdeveto-Ognjen

Od života ne treba da tražimo više nego što imamo jer bi lako mogli da izgubimo sve. Nekako mi se čini da svaki dan kako prolazi ljudi uvijek žele više. Trude se da naprave ogromne kuće za svoje porodice koje viđaju par puta godišnje, novac je postao osnova. Ne kažem da ne treba to, ali sve gubi smisao. Ja ne bi mogao tako. I svaka druga nedelja mi je bila previše odvojenosti, posebno kad je ona u pitanju.

Imaju skupe automobile i po dva tri stana, ljetuju po najvećim svjetskim metropolama samo da bi se uklopili u današnji stil života. Novac i samo novac. Sve to stoji, treba i on, ali nisam baš siguran da bi se odrekao ostalih stvari zbog toga. Zarađujem dovoljno da imam za pristojan život.

Ja želim da sam srećan zajedno sa svojom porodicom i da smo zdravi. Želim i da svo vrijeme posvetim onoj ženi koja je centar mog života i da njena sreća bude i moja. Ne tražim od Boga mnogo, ali i to malo meni znači sve. Topao dom, žena koju volim i sve ostalo je manje bitno.

Tri sedmice sam svaki dan u ovim zidinama i čini mi se da sam za to vrijeme upoznao sve medicinske sestre i hrpu doktora, čistačice i osiguranje na ulazu u kliniku. Nekima sam veoma simpatičan i ne smeta im što sam skoro stalno tu, nekima baš i nije svejedno, a mene i nije briga. Tu sam jer znam da mi je mjesto uz nju. Da su mi dozvolili da prespavam tamo i to bi uradio. Provodio sam svo moguće vrijeme s njom. Nisam mogao da idem kući iako me molila da odem i da se odmorim kako treba, nisam mogao. S obzirom kako je moglo da bude, sve se završilo dobro. Anđela se oporavlja i trebalo bi da može kući, ali nisam još pričao sa doktorom.

I sad sjedim na hodniku i čekam da prođe vizita da mogu da uđem kod nje. U ruci sam vrtio bijelu ružu koju sam kupio kad sam pošao, svali dan joj donosim po jednu. Do sad su sve bile crvene. Sinoć sam izašao u deset, sestra koja je bila u smjeni nije mi dozvolila da ostanem još, a noć ranije sam bio s njom do ponoći sve dok nije zaspala. Volim da sam uz nju, da brinem o njoj. Ona me sad treba i neću da joj uskraćujem svoju pažnju sve i da može sama. Mislim, može ona, ustaje i hoda, ali ne želim da pretjera s tim jer mi je jako važno da izađe odavde i da idemo kući. Želim da budem stalno uz nju i kad se oporavi.

Već peti put gledam na sat i pitam se šta se dešava i kad će izaći iz njene sobe. Bila je dobro sinoć kad sam otišao, zvao sam je kad sam stigao u njen stan. Pričali smo dugo, kao da se nismo vidjeli samo dvadeset minuta prije toga. Unervozio sam se i počeo da šetkam lijevo desno po hodniku kad su se vrata otvorila. Njen doktor je žurno izašao i samo mi poželeo dobro jutro, sestra mi je samo rekla da je hitan slučaj i otišla za njim.

Ušao sam kod nje i zastao je kako zamišljeno gleda kroz prozor. Ležala je na krevetu i očito nešto nije kako treba. Mogao sam da osjetim to, uvijek sam mogao.

„Srno", polako je okrenula glavu prema meni i pogledala me tako sam se uplašio na trenutak. Nešto se sigurno događa.

„Zdravo", kaže mi i prilazim joj, stavljam ružu na njenu ruku i polako joj ljubim usne.

„Živote moj, šta se dešava", obujmim joj lice rukama.

„Ognjene, kako je došlo do ovoga", mislim da sam sad u nevolji. Ona se uspravi i sjeda na krevet. Nisam joj rekao za Mariju, jer sam mislio da treba da sačekam da se oporavi.

,,Anja, nema potrebe da brineš...", stavila mi je ruku preko usta. Ona zna, ali kako? Ko joj je mogao reći? Nisam joj htio reći da je Marija napravila sranje i da je dodatno zabrinem, bar dok joj ne bude bolje. Trebala je to čuti od mene.

„Ognjene, pitala sam te nešto. Nisam glupa. Do kluba sam stigla sasvim normalno, kočnice su radile. Sve dok nisam pošla kući. Auto ti je bio ispravan, ti si ga vozio prije mene", odlučna je i neće stati dok mi ne izvuče sve informacije. Nisam htio da ovako sazna. Shvatila je sama.