Crna sećanja (Završena)

14. Ispaštanje

Tanke, silno primetne kosti, virile su svuda po telu mlade devojke koja već mesecima hoda po tankoj liniji između života i smrti. Pokušala je da udahne što uspešnije prljavi vazduh oko nje te joj se grudni koš podigao i isturio još više rebra, od kojih su četiri slomljena. Crnokosa devojka se pomirila sa životom još pet meseci unazad. Ne zna koliko se nalazi u zatočeništvu. Ne zna koliko je sati, koji je dan, ali zna da je i dalje ista 2018. godina. Svaka sekunda joj se čini kao večnost. Boravak u nepoznatom mestu je kao beskonačnost. Postalo joj je svejedno još odavno. Molila je za smrt jer je znala da slobodna nikada neće biti, ali muškarac joj nije pružio to zadovoljstvo. Tajnoviti čovek smatra da je devojka zaslužila da bude mučena, da treba da pati u najgorim mukama.

Lisu su sve usilnije podilazili žmarci kako se bližila sve više drvenoj kućici pored jezera. Sećanja su oživela. Ovo mesto niko nije posećivao dugo, veoma dugo godina. Pogledala je u ključ koji je izvadila iz džepa farmerica. Uzela ga je neprimetno iz dedinog kabineta te samo s njim je moguće otvoriti vrata kuće ispred nje. Na kraju ključa nalazi se mali privezak u obliku zvezde. Za njen deveti rođendan poklonila je privezak dedi. Posle toliko godina, ta bela boja je bila malo oštećenja ali dobro očuvana. On je jedini čovek koji je umeo da ceni ono što mu je Lisa pružala. Duboko je udahnula i pogledala oko sebe. Gluvo je mesto. Sama je, među šumom, divljinom i prirodom. Bila je to, možda, još jedna njena glupa ideja. Trebalo je da pozovem još nekog, pomislila je Lisa polako koračajući uskom stazom. Ali niko koga poznaje nije dostojan da ga dovede na ovako prelepo mesto i otvori se toj osobi. Njena crna prošlost, to je nešto što će zadržati za sebe. Ruka joj je zadrhtala kada je otvorila vrata. Namirisala je vlagu i prašinu još na pragu. Potom, kada je napravila tri-četiri koraka unapred kroz hodnik, osetio se značajan miris starih stvari. Sve je isto kao i pre četrnaest godina. Sve je ostavljeno na istim mestima. Niko, čak ni nepoznati ljudi, nisu ulazili ovde. Mora da je zbog glasina i ekskluzivne senzacije novosti da je pronađena Maša Ristić, devojčica od dvanaest godina, pored reke ubijena i silno osakaćena. Tada se policija zapitala i da li postoje druge žrtve. Nemoguće da je samo Maša bila ta koja je morala da ispašta zbog toga što se našla na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, igrajući se dalje od apartmana iz ljubopitljivosti. Lisin deda je zaštitio unuku najbolje što je znao i umeo. Niko nikada nije čuo da je Lisa bila takođe žrtva tog manijaka. Koliko li je još žrtva tamo? Detektivka je pogledala kroz prozor. Na istom mestu je stajala kada joj je bilo dvanaest godina. Sve joj se tada činilo drugačije. Tada je bila samo nevino dete. Sada je bila odrasla i zrela osoba koja ne može zaboraviti isplaćen greh. Udahnula je duboko i izašla iz drvene kuće. Da samo potraži šumu ili da pozove nekog? Pogledala je u reku. Ili, možda, da nakratko pokvasi noge i razbistri misli? Zvučalo je kao dobra ideja. Izula se i stavila lakirane cipele pored staze, nedaleko od nje. Voda ispred nje je neobično čista i lepa. I veoma hladna, primetila je kada je stala u plićaku. Voda je stvarno bila veoma hladna ali to nije smetalo Lisi. Bila je tu sama. Čak iako bude srela tog monstruma to će se desiti u šumi jer on ne izlazi odatle. Bar ne dok je dan, a bilo je tek dva po podne. Zatvorila je oči i zabacila glavu unazad. Razmišljala je o tome na kakav način će ga uhvatiti i koliko je još dece stradalo za četrnaest godina? Za sve vreme, niko ga nije uhvatio, a hiljadu policajaca i volontera obilazili su šume. Sve su prečešljavali a on kao da je u zemlju propao. U zemlju... Lisa naglo otvori oči kada je nečija ruka uhvati za rame. Nije oklevala. Sada je bila u potpunosti spremna. Srce joj je zalupalo jače a krv u venama zabrujala. Postala je zadihana kada je prebacila teškog muškarca preko sebe u vodu. Izvadila je pištolj u migu iako je bila mokra kao miš i uperila ga čoveku u glavu.