Crna sećanja (Završena)

10. Mrak nas oduzima

Tamna soba zaokupirana je mrakom. Samo jedan mali deo nje je osvetljen zvezdama i mesecom. Porodična slika i puno papira uspelih slučaja su oko nje na zidu. Jedna krupna senka se polako kreće po sobi stopivši se sa tminom, posmatrajući nju. Gluva tišina guta mračne misli Lise Nagulov, ali zauzvrat joj šalje slike i sećanja iz prošlosti od kojih ona beži, stežući čvrsto jastuk u krevetu. Neprestano se okreće i vrti. Nesvesno gužva belu posteljinu od nervoznog košmara. Graške znoja pojaviše joj se na čelu. Leđa su joj u potpunosti mokra a majica je zalepljena za nju. Zadrhtala je. Osećala se zatočeno. Ne može da pobegne. Ne može da otvori oči. Ne može da izbegne susret s tim čovekom. Ponovo. Odjednom joj se trgnu ramena i ona utone u drugu dimenziju-u svet od pre četrnaest godina.

30.08.2004. Nacionalni park Tara

Šuma joj se činila prelepom i misterioznom s prozora automobila koji je bio široko otvoren s njene strane. Gledala je u drveće i zelenilo, a ne u planine. Katarina Nagulov joj se obratila-njena majka-pokušavala je da dopre do dvanaestogodišnje devojčice koja beše kao da nije čula šta joj drugi govore. Isključila se iz razgovora otkako su se penjali kolima krivudavim putevima prelepe planine. Devojčica se radovala izletu. Posle napornih dana rada i odsustva, oba roditelja uspeli su da izvedu nju i njenog brata Uroša na porodični odmor. Bila je srećna jer su sve četvoro bili tu.
,,Lisa, draga. Pomeri se s prozora, molim te." Govorila je Katarina držeći za ramena devojčicu. Lisa se spustila na sedište ali nikako nije mogla da skloni pogled sa šume. Ruka njene majke je ostala na njenom ramenu. Tada, pre četrnaest godina, bila je bliska sa porodicom i volela je ih svakog dana sve više. Nije razmišljala o lošem. Jednostavno joj je bilo lepo.

07.09.2018.

Lisa se naglo trže iz sna kada joj sva dobra sećanja upropasti lice jednog muškarca koji je uskočio napozvan u njen san. Ne, to nije bio san. To je bio košmar. Košmar koji uporno sanja. Površno je disala i zbacila pokrivač sa sebe. Mrzela je to što uprkos lekovima, psihijatru i godinama, nije mogla da zaboravi. Tragediju je nemoguće izbeći, uvek ostavi posledice za sobom.
Sela je na izvicu kreveta i posegla za vodom u staklenom bokalu. Udahnula je duboko i osetila kako joj hladna voda prolazi kroz ždrelo. Umalo da nije ispustila staklenu čašu kada je shvatila da nije sama. Ugledala je nečiji lik kraj vrata njene sobe. Spustila je čašu na sto i vraški okrenula glavu. Mogla je umreti i tada, ali nije. Ako je to on, ako se vratio po nju, sada će ona biti ta koja će ga ubiti. Iako sada ona sedi na krevetu, njena duša je crna a um prazan. Umrla je u avgustu pre četrnaest godina.
Zavukla je ruku ispod jastuka napipavši pištolj.
,,Lisa." Promukli muški glas joj izgovoriše ime. Ona glasno cokne i grubo ostavi pištolj na sto.
,,Da li si normalan? Mogla sam da te upucam." Obrecnula se i uključila noćnu lampu. S druge strane sobe stajao je Uroš nesigurnog izraza lica. ,,Šta ćeš, kog vraga, u mojoj sobi?"
Namrštila se i ustala kada je on prišao njenom krevetu. Uhvatio ju je za rame i čvrsto zagrlio. Toplina joj je prošla kroz grudi i trbuh. Raznežila se od bratovog neočekivanog zagrljaja. Oklevala je sekund-dva, ali ga je potom zagrlila još čvršće. Ne voli da joj neko ulazi u sobu-pogotovo, ako to ona nije dozvolila. Njena soba bilo je njeno skrovište, miran kutak, mesto gde je mogla jasnije da razmišlja i da sanja. Nikoga nije puštala u nju jer se plašila da će neko srušiti sve te snove za kratko vreme. Izuzetno je senzitivna kada je reč o tuđoj energiji u njenoj sobi.
,,Šta ti je?" Upitala je tiho brata kada ju je pustio iz zagrljaja. Oboje su seli na ivicu kreveta.
,,Meni ništa. Rekao bih da imaš i dalje košmare. Čuo sam te kako vrištiš, Lisa. Zato sam došao." Lisa je oborila pogled nakon njegove primedbe. Poslednje vreme se samo prepirala sa bratom i majkom, i zato je izbegavala viđanja i susrete s njima. Teško joj je bilo to da prizna ali, volela je svoju porodicu-iako joj se činilo da oni nju sve manje vole. Od tragedije se zatvorila u sebe. Nije nikoga puštala da je dodirne, da uspostavi bilo kakav kontakt s njom. Bila je primorana da ide kod psihijatra, samo što je stručnom licu samo dva puta rekla šta joj stvarno leži na duši. Bežala je od problema jer joj je tako bilo lakše. Pobegla je. Mislila je da jeste. Zamalo.
,,Ne želim da pričamo o tome." Odvratila je.
,,Nikada ne želiš. Znam da si starija od mene sedam godina, ali to ne znači da sam mali. Lisa, imam devetnaest i znam šta se desilo. Skoro svaki dan ti stojim pred vratima i čujem kako jecaš i dišeš jer te košmari ne napuštaju. U čemu je problem?"
Iskrivila je lice, ćuteći. Razgovori sa Urošem? Činilo joj se kao nemoguće. Ali, kada su im se pogledi sreli, shvatila je da pored nje ne sedi više dečak, već dečko koji se pretvara u muškarca.
,,Neko vreme su prestali." Započela je ona. ,,Posle mog oporavka nakon godinu dana. Bilo je ređe. I posle mnogo godina, takođe je bilo retko da me nešto podseti na taj slučaj." Uhvatila je Uroša za ruku. ,,Mislila sam da me je prošlo." Izgovorila je jedva tiho. Odmahnula je glavom prema dosijeu na noćnom stočiču. ,,Otkad sam ovo ugledala, sve mi se vraća. Sve, kao da je juče bilo, takav osećaj."
,,Lisa..." Uroš duboko udahne. ,,Zašto se vraćaš tome?"
,,Deda. Zamolio me je da rešim sve. Nisam mogla... obećala sam mu. Obećala sam mu da ću ga pronaći." Detektivka proguta knedlu. ,,U tome su nastradali mnogi životi. Ne samo moj."