Crna sećanja (Završena)

2. Obećanje

Beše to usnula sreda petog septembra kada se Lisa nakon druge smene na poslu uputila u bolnicu. Njenog rođenog brata ostavila je da iz policijske stanice dođe kući samostalno. Od ljutnje, nije mogla više da ga gleda očima. Ruke su joj drhtale za volanom od nervoze. Novi nepromišljeni postupci Uroša su je uznemirili. Jedini spas na kraju dana je njen deka koji čeka njeno prisustvo.
,,Gospođice, vreme posete bilo je od dva do tri sata po podne." Rekla je medicinska sestra obraćajući se Lisi, koja je pritisla crni taster za otvaranje kliznih vrata. Lisa tokom dana nije nikako mogla stići ranije jer je bila zaokupirana poslom, kao i vađenjem brata iz pritvora. Nije joj preostalo izbora osim da izvadi legitimaciju i pokaže medicinskoj sestri koja joj je prišla.
,,Detektivka Lisa Nagulov. Žao mi je, nisam imala vremena da dođem ranije bila sam na misiji. Moj deka je pri smrti i znam da sam mu potrebna." Opravdavala se Lisa podigavši prozračne plastične kese uvis u kojima je mešano voće. ,,Molim vas, neću nikoga uznemiriti." Lisa se nasmešila, otkrivši svoje blistave ravne i bele zube, koji čine njen osmeh čarobnim.
,,U redu." Kazala je sestra sklonivši joj se s puta. ,,Samo nemojte dugo. Dajem vam pola sata."
,,Hvala." Lisa se zadovoljno uputila u bolničku dedinu sobu pod brojem 28. Pokucala je pre nego što je ušla kako bi oglasila svoje prisustvo. Stari čovek sede kose ležao je na krevetu. Nije spavao, čitao je knjigu i smešio se. Lisi se ispunilo srce kada je ugledala deku da večeras izgleda mnogo bolje no prethodnih dana. Zašuškala je kesom prišavši mu bliže.
,,Lisa, mila." Stari čovek odložio je knjigu na sto i podigao se. Lisa ga je sprečila da ustane i sama ga zagrlila u krevetu.
,,Žao mi je što nisam došla ranije." Odlučila je da izostavi priču sa Urošem jer starac pored nje ima veoma slabo srce. Naizgled, drži se čvrsto, ali iznutra mu organi popustiše. Dugo je bio bolestan, skrivajući to od drugih. Kao glavni detektiv Nagulov želeo je da što više ostane na dužnosti i reši nerešene slučajeve. Strefio ga je infarkt miokarda na zadatku-tada su svi ostali izbezumljeni saznavši da već godinama pije lekove. Šok se proširio svuda i zakačio njegovu karijeru. Otada, više nije smeo da radi i momentalno je bio isključen iz svakog slučaja. Ne zbog toga što je bio loš detektiv, naprotiv, bio je i više nego odličan, možda najbolji. Među ljudima je bio najvoljeniji i svi su brinuli o njegovom zdravlju. Svuda je pričao o poslu, ali niko ga nije slušao u porodici, osim Lise. Još od malena, malu devojčicu je zaintrigirao njegovim pričama kako pronalazi tragove i upušta se u svakojake avanture. Lisina ljubav prema detektivskom poslu je sve usilnije rasla kako je ona postajala starija, sve dok i sama nije postala detektivka, iako zasad mlada i sa malim iskustvom u radu.
Stavila je kese s voćem na sto i sela na dedin krevet uhvativši ga za ruku. Njegove oči boje trave su se veselo nasmešile.
,,Kako je na poslu?" Upitao ju je. Iako je to bilo prvo i redovno pitanje kada god bi došla, Lisa je strpljivo čekala svaki put da joj ga deka postavi.
,,Moglo bi biti i bolje. Čoveče, taj Murat..." Jeza joj je prošla telom na sam pomen njegovog imena. ,,Ne podnosim ga, deko. Baš ga ne podnosim. Namerno me nervira, provocira i ljuti. Zna mi slabu tačku i samo nju pritiska. Prošlo je samo tri nedelje otkako radimo zajedno a ja već ludim pored njega."
Starac se glasno nasmejao i zakašljao, tapšeći unuku po ruci.
,,Govoriš o njemu kao da je sadista."
Lisa je zahuktala na dedin komentar.
,,I jeste, deko. Stvarno jeste. Aiii, kakav je taj čovek gad!"
,,Draga, moraćeš i sa takvim ljudima da radiš. I sa onima koje voliš i sa onima koje ne voliš."
,,Ali on je moj poslovni partner, sve ćemo morati da radimo zajedno." Požali se Lisa. Odjednom poželi da pita deku za zdravstveno stanje ali on bi odmah skupio obrve i promenio temu, kao i obično. Voleo je posao svim srcem. Rastanak od njega mu je teško pao a trenutno stanje iznemoglog organizma prezire.
,,Onda radite. Govorio sam ti i ranije da neće niko tamo biti milosrdan prema tebi. Svi znaju ko si a ukoliko se tako brzo nerviraš onda moraš da naučiš da ispravljaš greške. Polako Lisa, nemoj brzo planuti kada ti nagazi na patiku. Suzdrži se ili broj do deset."
Devojka se nasmeje.
,,Vidim da si ti to radio."
,,Jesam. Posle nekog vremena sam počeo ignorisati provokacije." Priznao je starac. Lisu su opuštali razgovori sa ovim čovekom. Neko mudar kao on, i neko ko ume da je sluša, izuzetno joj je pomagao u životu.
Tišina je zavladala sobom kada je ušla medicinska sestra da obavesti Lisu da joj je ostalo još samo sedam minuta. Ćutke su, deda i unuka, gledali jedno drugo.
,,Možeš li da mi obećaš nešto?" Bivši detektiv je prekinuo tišinu.
,,Naravno, samo reci." Devojka se pretvorila u jedno veliko uvo nestrpljivo čekajući da čuje dedinu molbu.
,,Znaš da te volim više od svih, više od svog života... Ne želim da te na ovaj način povredim već da pokušam da ti pomognem. Slučaj od pre četrnaest godina... nerešen je." Lisa je zarila nokte u sopstvene šake. Zadrhtala je usiljeno ostavši na sekund-dva bez vazduha. ,,Voleo bih da ga možeš rešiti. Da možeš pronaći tog neuhvaćenog monstruma. Otvori ponovo slučaj, svi podaci koje sam sakupljao su u mom radnom stolu, pronađi nove, istraživajući usilnije."
Lisa je ustala s kreveta držeći glavu spuštenu među ramenima. I dalje se nije mogla otarasiti noćnih mora iz prošlosti.
,,Misliš da ću uspeti?" Upitala je, sumnjajući u sebe.
,,Znam da hoćeš. Znam kakvu snagu mogu dati tuga i mržnja pomešani s besom i željom za pobedom." Uveravao ju je on.
,,Obećavam." Devojci zadrhti glas. ,,Obećavam. Pronaći ću ga. Makar me to skupo koštalo."