Crna sećanja (Završena)

43. Strašna sudbina

Devojka se spustila pored kreveta ne mogavši da dođe do njega. Bez snage samo je zatvorila oči i utonula u san jer joj ništa drugo nije preostajalo. I ponovo, ni ovog jutra nije mogla spokojno da odahne od muškarca koji joj je ponovo ušao u sobu. Nasmejao se i ugasio svetlo. Uhvatio je devojku za ruke svojom jednom i podigao je olako uvis. Ona, snenim očima ne želeći da ga pogleda, tiho zaplače i ugrize se za usne. Zakačio je lanac oko njenih ruku za metal okačen na zidu i prikovao joj noge lancima kako bi je fiksirao onako kako je on to želeo za njega. Radio je sve sa zadovoljstvom, smešeći se. Gasio je svetla jer ga je to više uzbuđivalo a ne da ona ne bi videla njegovo lice. Svaki njegov dodir grubim rukama izazivao je gađenje u devojci i jecanje. Povukao joj je majicu nagore i dodirivao njene krhke obline od kojih ništa nije ostalo zbog glada i žeđi. Potom, iako se devojka preznojavala od nervoze i plakanja, skidao bi joj bokserice dok je ona molila da prestane.
,,Moli me glasnije." Kazao bi joj uvek kada je čuje kako plače. Tada bi ona ućutala i prepustila mu se jer nije imala kuda. Želela je da umre, da pobegne od njene strašne sudbine koja ju je zadesila. Muškarac se zarivao u nju svom snagom te bi ishod silovanja, svaki put, bilo njeno nesvesno stanje. Svaki put se nadala da nikada više neće otvoriti oči.

Od ranog jutra jedinoj osobi kojoj se nije spavalo bio je Murat. Legao bi u jedan i probudio bi se u pet. Iscrpljivalo ga je ovo putovanje i kampovanje više od potrage za nestalim osobama i misterioznim muškarcem. Gledao je dugo vreme u daljinu ali je potom otišao do reke i seo na šljunak posmatrajući drvenu kućicu s druge strane reke u kojoj su boravili Oliver i Lisa. Uprkos hladnoći rukom je šarao po vodi obučen samo u sportsko odelo. Razmišljao je o svemu. O dokazima, o materijalu, o ovom mestu za koje ga vezuju loša sećanja. Posmatrao je reku i njen brz tok. Razmišljao je o tome koliko je duboka i da li bi se usudio da je prepliva nekada. O tome je maštao i kao mali ali to se nikada nije dogodilo, pak malo se kupao u vodi ispred njega. Misli su mu lutale po glavi kao izgubljeni turisti u nekom nepoznatom gradu. Želeo je da ga uhvati. Da pogleda ponovo lice tog nemilosrdnog čoveka. Želi da vidi još jednom njegove plave, hladne oči, kako ga gledaju dok umire s metkom među grudima koji on bude ispalio. Sećanja su ga proganjala i nijedan dan nije prošao a da se toga ne seti. Ježio se na pomisao svega što taj čovek radi devojčicama, na sve što je radio i njemu. Pored svih ženskih žrtava tog čoveka, on je bio eksperiment i jedino muško, nadao se, koji je preživeo tu katastrofu. Pljesnuo je jako rukom po vodi i isprskao samog sebe ne mareći o tome. Kada je podigao glavu, s druge strane, ugledao je Lisu. Znao je da je to ona. Prepoznao bi je svuda. Hodala je polako s jednom štakom i oprezno se smestila na klupu kraj reke. Bio je ubeđen da nikoga ne bi tako jasno video osim nje. U znak pozdrava ona je izdaleka podigla štaku, i potom on ruku.
,,Ne, trenutna smrt će za njega biti previše laka kazna." Rekao je Murat. ,,Treba da prođe sve što u i ostali prošli, i hiljadu puta gore."