Crna sećanja (Završena)

21. Memorije

Krupne suze navirale su u očima Lise dok je čvrsto stezala telefon u rukama. Mama joj je pojasnila da je Uroš završio ponovo u pritvoru i da se, ono od čega je Lisa uporno bežala, obistinilo. Kiša je dobovala po krovu automobila dok su se Murat i ona uputili prema njenoj kući. Više nije volela to što je pošla sa njim i to što su sada zajedno. Sve što je saznala u vezi je sa njenim životom u kojem nema mesta Muratu, a kamoli ne da on bude saopšten o novostima. On, iako je mali deo njenog života, ne treba da zna šta se događa van policijske stanice sa njegovom koleginicom. Nisu tako bliski. Štaviše, nimalo nisu bliski. Lisa se suzdržavala da ne zaplače. Svake sekunde sve jače je grizla svoje usne držeći se pogleda prikovanog za put. Nisu puno odmakli te joj je to pružilo olakšanje. Brzo će stići do kuće. Saznanje da je njena omiljena osoba preminula kod kuće a ne u bolnici malo je radovala Lisu. Bio je okružen ljudima koje voli a ne medicinskim osobljem. Murat je sve vreme gledao u nju. Nije je za mesec dana provedenih s njom video takvu, nijednom. Da li je prešao neku granicu? Da li je ušao u prestupno polje na koje nije smeo kročiti? Nije imao izbora. Bili su zajedno u kolima a on je bio vozač. Zajedno su pošli kolima, zajedno će otići do njene kuće. Rekla mu je šta je u pitanju te nije znao da li da joj izjavi saučešće ili ne. Nije znao kako da se ponaša.
Lisa je iskočila iz kola čim su stigli ispred njenog dvorišta. Izašla je još dok su se kola kretala. Murat je stao bliže njenom dvorištu te je ugasio motor. Da li da uđe? Nije mu ništa rekla. Nije ga pozvala, pak, to su porodične stvari.
U kući je vladala neobična tišina kada je Lisa ušla u unutra. U dnevnoj sobi, cela njena porodica osim Uroša bila je okupljena oko njenog dede koji je ležao na trosedu. Izgledao je kao da spava. Svi su znali da to nije tako. Detektivka se izula i ušla polako u dnevnu sobu. Ne bi je ni primetili prisutni, zaokupljeni tugom, da pod ispod nje nije zaškripao. Provukla se pored majke i oca i čučnula pored dede. Uhvatila ga je za ruku i čvrsto stegla. Srce joj se slomilo na hiljadu delova kada je shvatila da on njenu ruku nikada više neće stegnuti jače, a niti otvoriti ponovo zelene oči. Nikada se nije osetila usamljenije. Sada je sama. U potpunosti sama. Protiv svega. Protiv života. Protiv problema. Protiv prošlosti. Više niko je neće slušati kao on. Sada će se samo obraćati njegovim slikama i pričati njegovom spomeniku. Ostale su samo uspomene, za koje ne zna koliko će je tek boleti.