Crna sećanja (Završena)

65. Istina

Pošto ni sama nije bila tako kreativna u vezi dekoracija internet je Lisi dobro došao u pomoć. Pošto je rođendan muškarcu koji previše voli sebe nije izostavila to da okači njegove slike svuda po stanu pored onih koje on ima. Bilo bi joj lakše kada bi i Aida bila ovde s njom ali nije mogla da je pozove. On je pozvao samo Lisu.
,,Lisa, sve je savršeno, ne moraš ništa više da dodaješ." Rekao je stavši iza nje. Spustio je glavu osećajući Lisin parfem kako mu opojno ulazi kroz nozdrve. Namirisala je ceo njegov trosobni stan čim je nogom kročila na prag. Ispeglala je svoju kratku kosu do ramena te je otpozadi izgledala kao tinejdžerka.
,,I ja mislim da je sve savršeno." Rukom je dotakla njegove grudi kada se okrenula. Podigla je glavu i pogledala ga ravno u oči. Nije očekivala da joj bude tako blizu. Zadenuo joj je pali pramen iza uha te se nasmešio. ,,Hvala ti."
,,Nema na čemu."
,,Izgledaš prelepo." Udelio joj je kompliment odmerivši je po hiljaditi put za isti dan.
,,Hvala, i ti isto." Sklonila je ruku s njegovih grudi te se odmakla od njega za jedan korak unazad. Od sinoć je razmišljala da li da obuče haljinu ili pantalone i bluzu. Kada je izašla iz stana ujutro, vratila se i obukla drugu odevnu kombinaciju jer je haljina bila previše otvorena i provokativna. Ipak ide na rođendan, a ne da zavodi. Ako bude hteo nešto, poželeće je i ako obuče skafander, mislila je sebi dok je išla ka njegovoj zgradi.
,,Zapravo, tek treba da se obučem ali hvala ti." Izvio je kut usne osećajući se ponosno jer je Lisa pocrvenela. Izgledao je tako dobro u kućnom izdanju; siva trenerka i bela majica. Dok je radila nije mogla da skrene pogled s njega. Košulja... trgla ju je iz misli ta reč.
,,Koju košulju da obučem?" Murat je izašao iz svoje sobe pokazujući košulje crne i bele boje. Lisa se namrštila i ušla u sobu. Prišla je otvorenom ormaru a potom pogledala u Murata.
,,Ne možeš crnu, rođendan ti je. Verujem da ti besprekorno stoji ali pada sneg i sve je u prazničnom duhu pa..."
,,Dobro, dobro." Vratio je crnu košulju na mesto. ,,Onda bela?"
,,Sa čim ćeš je obući?"
,,Sa farmerkama. Ovo je tako čudno, bukvalno imam dobar ukus za odevanje. Zašto tebe pitam?"
Lisa se isto to zapitala. ,,Ne znam. Možda refleksno?"
Oboje su se nasmejali. Lisa se osetila kao sitni mali crveni paradajz kada je Murat skinuo majicu i lakim pokretom navukao košulju. Dok ju je zakopčavao gledao je u Lisu. ,,Nećeš mi pomoći?"
Ona je progutala knedlu i prišla mu. Ruke su joj zadrhtale dok mu je zakopčavala gornje dugmad. Nije se usudila da ga pogleda. Uhvatio ju je za drhtave ruke i nasmejao se.
,,Što se treseš?"
,,Ništa... ne tresem se." Izvukla je ruke iz njegovih. ,,Pustiću te da se presvučeš." Uhvatio ju je za rame i okrenuo je ka sebi kada je pokušala da izađe iz sobe. Pribio ju je uza ormar fiksirajući ruku na njenom struku. Kako ga nije pogledala u oči ugledala je veliku sliku iza njega na kojoj se nalazila njoj vrlo poznata osoba. Srce joj je brže zakucalo.
,,Ko je to?"
Murat je spustio gard i okrenuo se. ,,To sam mali ja."
Uhvatila je snažno njegove ruke i unela mu se u lice. Proklinjala je sebe kako ga ranije nije prepoznala. Devojčica koju je držala nekada za ruku, nije zapravo bila devojčica, već dečak. Mršavi mali dečak sa dužom kosom. Tada joj se činilo da je zapravo sve vreme stradala sa njom, a ne sa njim.
,,Murate, sreli smo se prvi put na Tari. Držali smo se za ruke... to sam bila ja." Rekla je tiho. Nije bilo potrebno da objašnjava. Shvatio je odmah o čemu je reč i ko je osoba ispred njega.