Crna sećanja (Završena)

60. Crvena vrata

Lisa je otvorila crvena vrata ostavivši telo u istom položaju kako ga je zatekla. Pratila je Lazara krajičkom oka kako bi se uverila da je i dalje tu. Nije znala šta da očekuje od njega jer ga nije poznavala.
,,Sve ovo me podseća na horor film." Primetio je on. Lisa je izvila kut usne i ušla u sobu koja je osvetljena crvenim svetlom. Sve ovo, bilo je upozorenje, a ni na kraju pameti joj nije bilo da se povuče.
,,Mnogo nam olakšavaš." Kazala je Lisa kroz podmukli smeh. Osvrnula se oko sebe primetivši velike televizorske ekrane na kojima je prvo ugledala Murata i onog inspektora s njim koji su skrenuli u sporedni tunel koji im se prvi našao na putu. Između ekrana postojala je mapa podzemlja gde se nalaze. Bila je zastrašena i fascinirana takvim psihopatskim umom. Taj čovek je veoma inteligentan i pametan. Zbog čega ubija i muči? Spustila je donju usnu.
,,Ko ti je stvorio ožiljak na mozgu i srcu?" Tiho je upitala. Odgovor neće dobiti dok ga ne bude srela. Ekran je odjednom postao u potpunosti crn, a potom je ugledala i sebe na ekranu. Dešavanja od malopre. Na snimku je hodala unazad. Pokušala je da zaustavi snimak ali nijedno dugme na tastaturi nije radilo.
,,On nas ne želi ovde. Trebalo bi da krenemo."
,,Ne idemo mi nikuda. Zapravo... ti možeš. Ja ne idem nikuda." Rekla je Lisa nešto glasnije. ,,Ne idem dok taj čovek ne izađe napolje! Neću otići odavde ako i on ne ode odavde!"
Sve oko njih se zatreslo. Lisu ta promena nije pomerila iz takta. Gledala je svoj lik na ekranu čekajući tog muškarca koji nikako da se pojavi. On je tu. Blizu njih. Mrtvo telo je sakriveno između zidova. Njegova soba iz koje kontroliše sve je takođe prazna.
,,Znam da si ovde. Blizu si. Možda i preblizu." Lisa se okrenula i pogledala u tamni ćošak iza sebe. Bila je sama, a Lazara više nije bilo. Kučkin sin, opsovala je u sebi. Ostavio ju je neprimetno. Ugledala ga je kako trči prema izlazu na ekranu. Nije dala sebi da je to ometne s pravog razloga njenog dolaska. Pročistila je grlo kada su se crvena vrata zalupila uz glasan prasak. Puls joj je bio tako jak da je postao neopipljiv. U sobi ih je bilo dvoje. Kao nekada. Kao pre četrnaest godina. Samo on i ona. Muškarac je napravio jedan korak prema njoj. Nije videla njegovo lice. Videla je samo njegove plave hladne oči koje su se izdvajale od tame. Plavetnilo podsetilo ju je na reku u kojoj se nekada davila. Ovaj čovek joj je pružio ruku spasa i posle nekog vremena je bacio u ponor iz kog se jedva izvukla. Gledajući ga s te distance više nije imala želju da ga ubije. Osećaj mržnje je ispario nakratko. Sažaljevala ga je. Zadrhtala je kada mu se levo rame par puta cimnulo. To je stvarno bio on. Nikada nije uspela da zaboravi njegove tikove kada joj je prilazio sve bliže kada je imala dvanaest godina.