Crna sećanja (Završena)

62. Noćna mora

Činilo joj se kako crvena soba u kojoj borave postaje sve manja i skučenija. Kao da im se zidovi nerpimetno primaču i približavaju ih jedno drugom. Da li je to upravo dobila odgovor na pitanja koja su je mučila? Ako Emanuel jeste kanibal, onda nijedno žrtvino telo neće nikada pronaći jer je... jer je devojke koje je držao u zatočeništvu... pojeo... Lisi se krv u venama sledila i donja vilica joj se ukočila. Zarila je nokte u sopstvene šake i naglo ustala. Muškarac je s mesta zatvorio vrata iza njega i nasmešio se. Nije otišla kada joj je dao. Sada je tek neće pustiti.
,,Sedi, razgovarajmo još. Nema razloga za žurbu."
Lisa se polako spustila na stolicu i upitala ga: ,,Šta te je nateralo na to?"
,,Na šta tačno?"
,,Na... sve. Da kradeš devojčice..."
,,Ne kradem ih." Ispravio ju je. ,,Pronalazim ih. One same dolaze ka meni."
,,Da ih siluješ... da snimaš dečju pornografiju..." Rekla je naposletku s gađenjem. ,,Mene i onu devojčicu si snimao. Kakvo si dobio zadovoljstvo od toga?"
,,Veliko. Imam i dalje snimke." Odgovorio je, smešeći se. ,,Želiš li da vidiš?"
Lisa je odmahnula glavom. Zatvorila je oči i uzdahnula duboko. Krupne dve suze slile su joj se niz desni obraz. Tada je videla poslednji put svetlost dana. Tog dana završilo se i njeno detinjstvo koje će zauvek ostati duboko zakopano u njenim crnim sećanjima.
,,Mama te nije volela nikada, zar ne?" Poput otrova pogodila je muškarca rečima u živac zbog kog je glasno zastenjao i izvio oči na način na koji duša napušta telo. Urliknuo je i potom spustio glavu među ramenima.
,,Šta je bilo, Emanuele? Da li si i nju pojeo jer te nije volela?"
Zglobovi oko pristiju su mu postali beli od stiska rukodržača na stolici.
,,Nisam, Lisa. Nisam želeo da ma jedan deo njenog tkiva prođe kroz moj organizam. Njen se život završio drugačije. Ako te interesuje, ovde je, ali nema dotok kiseonika do mozga i srce joj ne pumpa više krv... odavno."
,,Znači, godinama je držiš ovde?" Lisa je samu sebe zaintrigirala smirenošću. Glas joj je bio nežan i nije zvučao uznemireno. Držala je sve pod kontrolom. Pomislila je na to da promeni posao i postane psiholog. Nasmejala se na tu pomisao.
,,Šta je tako smešno?" Upitao je čovek.
,,Sve. Sve mi je smešno. Ti si fascinantan. Šta ti je mama radila dok si bio mali?"
Brzo je prešla na glavno pitanje koje je želela oduvek da mu postavi. Polagala se na profil tog muškarca i proračunala je dovoljno situaciju kako bi shvatila da je on sam istraumiran. Ubio je mnoge, eksperimentisao, i uništio je živote. Srušio je snove deci, maloj dvanaestogodišnjoj devojčici Lisi koja zna samo za jednu žrtvu koja je preživela-sebe. Bes koji mu je založen davno u psihi samo je čekao sudnji dan kako bi izašao napolje i obuzeo ga celog. Lisa i dalje nije mogla da poveruje u to da je on studirao medicinu. Možda je poludeo i od učenja? U razmišljanju ju je prekinulo jecanje, potom tihi cvoktaj zubima, a onda smeh koji je nije ostavio ravnodušnom. Sve te zvukove čula je istovremeno, a ispuštala ih je samo jedna osoba-on.
,,Mučila te je." Rekla je Lisa. ,,Kinjila. Uništavala. Zlostavljala." Govorila je naglas dosipajući ulje u vatru. ,,Imao si nekakvu seksualnu povezanost s majkom, zar ne? Zbog toga tako mrziš žene."
,,Prestani!" Povikao je. ,,Prestani, dođavola!"
,,Još od malena te je terala da radiš stvari koje nisi želeo. Nisi smeo da se odupireš, dobijao bi batine koje su te skupo koštale."
Emanuel se uhvatio za glavu i zario nokte u mesto.
,,A onda si porastao i pokušao da zaboraviš na sve. Ni psiholozi ni psihijatri ti nisu pomagali jer nisi išao kod njih."
,,Oni mi nikada ne bi ni pomogli!" Brecnuo se.
,,Iznutra si vrištao za pomoć, dok ti je razum govorio nešto drugačije... prosto si imao od malena urođenu mržnju prema ženama koja je sve više i više rasla. Kanibalizam je u tebi počeo..."
,,Dođavola!" Podigao je ruku i udario Lisu pesnicom iz sve snage te je pala sa stolice. Zamutilo joj se sve pred očima te se naslonila na trošan zid iza sebe. Nije mogla sada da se onesvesti. Nije bio pravi trenutak za to. Otvorila je oči i uhvatila se za nos iz kog je pošla krv.
,,Ne ubijaš dečake. Znaš li zašto?" Nastavila je slomljenim glasom. ,,Zato što je to urođeno u tebi. Zato što je tvoja majka ubila tvog oca pred tvojim očima."
Tikovi u ramenu su sprečili Emanuela da istera vazduh Lisi kada ju je šutnuo u stomak. Ona se uhvatila za trbuh i sklupčala na hladnim pločicama poput fetusa. Jedva je dolazila do daha. Zatvorila je oči, tako se i dalje održavala u životu. Iako je znala da su ovo možda poslednji trenuci u njenom životu osećala se ponosno jer se suočila s njim licem u lice. Uspela je da ga povredi. Iza nje, iza zida i Emanuelovih leđa, su ljudi koji će ga uhvatiti. Dobiće ono što zaslužuje, makar ne bila to ona koja će ga strpati u tamnicu ili ga ubiti. Ubila ga je rečima. To je najmanje što je mogla da učini zbog sebe. Ipak je on bio jači. Mnogo jači od nje. Ali je, svoje poslednje trenutke pre nego što je izgubila svest provela kao pobednica, jer je uspela da stane ispred svoje noćne more.