Odlaziš i ti od mene|završena ✔

Iskrena ljubav

Evgenija
Kada sam završila sa današnjim obavezama, dopustila sam sebi pet minuta luksuza da još ostanem na ovoj livadi. Legla sam na livadi, gledala u nebo i sklopila svoje oči. I samo disala. Mir. To je ono što je meni potrebno više nego hrana i voda. Samo malo mira. Znam da sam u mnogo čemu i čudna, ali bilo je nepodnošljivo biti u kući gdje je bila moja sestra Jelena, mama Lidija i tata Milorad. Gledajući kako se sva pažnja a najviše njihova ljubav usmjerava prema mojoj sestri. Mnogo puta sam ja maštala, kako bi izgledalo to da sam ista kao ona. Da li bi kao ostale sestre češljale jedna drugoj kosu, pravile pletenice, lijepile sličice i postere od omiljenih glumaca na zidove a zatim i bile u njih zaljubljene. A tek male svađe oko toga čiji je glumac ljepši. Kako bi izgledalo to naše prvo šminkanje, izlasci. Mnogo toga želimo ali malo toga nam se i ostvari u našem životu.

Kada bi bile male Jelena je često znala da radi stvari bez pitanja roditelja, nikako nije podnosila to da bude u kazni, plakala bi da bi je cijeli naš kraj čuo. Onda bi oni popustili kazne, samo da njihova princeza koja je odmah kada se rodila sve znala i da priča, i kako da se ponaša u svakoj situaciji. Ja ipak to nisam znala. Jer kada kao mali imate govornu manu, postajete mnogo stidljiv, povučen, izbjegavate svakog i molite Boga da vas niko ne upita za ime. A mnogo boli kada ne možete svoje ime da izgovorite. A te osmjehe puno ponižavanja ja nikada ne mogu zaboraviti. Koliko god se trudila. Kada naveče legnem da spavam, ti zvukovi su mi i dalje u glavi. Zato sam pristala, biti poslušna da radim poslove na našem imanju.

Imanje samo po sebi nije nikada imalo nekakvo posebno ime. Nismo mi u kao ovi u španskim serijama da dajemo imena kao oni ranč "Paraiso" ,  pa onda "Tormenta" i tome slično. A Jelena se uvijek stidjela što je odavde iz ovog kraja. Zato mi je i bilo smiješno kad je Emil rekao imanje Jelena.

Zapamtila sam mu ime. Nije teško za zapamtiti. Ja sam neko ko pamti sve što vidi, ili ako se upozna sa nekim ili ako mi ko kaže ružnu i uvredljivu riječ. Zato baš i nemam i nikog.
Sve djevojke mojih godina iz ovog kraja su Jelenine drugarice, a niko, ama baš niko ne bi želio mene za drugaricu. Prvo sam moj izgled, realno kada se i sama pogledam u ogledalo više ličim na muško, nego na žensku osobu. Češalj baš i ne volim jer mi čupa kosu, pa je samo osušim prirodnim putem, prođem par puta prstima kroz nju i to je to. Uvijek nosim šešir. A one sve imaju sređenu kosu, nokte i nose velike štikle. Ja imam ove duboke čizme za rad. Moja noga i nije baš navikla za taj pojam štikle. One vole kada dođu da budu po par sati, često bi sebe znala uhvatiti da ih vidim kroz malo otvorena vrata, kako se smiju, gledaju TV, rade manikuru, sjede blizu, jedu grickalice i probavaju novu odjeću. Često bi znala da niko ne vidi i suzu pustiti. Boli ta samoća. Kada si u vlastitoj kući poput kakvog smeća pa ti se tako i odnose prema tebi. Uvjeravajući da ništa drugo i nisam.

Mama i tata su bili isti. Mama je imala i dalje propale snove da se bavi glumom i pjevanjem i onda je svu pažnju usmjerila Jeleni, tata je volio mamu i sestru, ugađao im da ne budu tužne. Volio je on da radi na imanju, ali pošto nije tako mlad kao prije ja sam preuzela obavezu da radim. Kako ne bi ispala nezahvalno dijete.  Imamo još par radnika koji se takođe brinu oko radova, ali kako nisam išla na fakultet preuzela sam brigu o mojim životinjama. Volim da im pričam kako sam dan provela. Šta sam sve radila, onda i njih upitam kako su, pa ih mazim. A najviše mi srce bude ogromno kada se sve one okupe oko mene, i kada ih ja sve zagrlim. To je iskrena ljubav. Moja ljubav prema njima. Prema životinjama. I tada sam shvatila da mi ničija ljubav i nije potrebna. Imam njih i oni imaju mene. Sebično čuvam to samo za sebe.

Ustajem i vidim kako mi u susret dolazi moja Makrena. Mazim je po grivi to najviše voli. Onda se penjem na nju i krećemo do naše kuće. Kada je uvedem u njen prostor gdje ona bude, nahranim je. Žao mi je Makrena, sada idem u moj pakao. Tamo gdje su svi oni i novi gost. Već vidim da je i on puput njih. A mi se moja ljepotice vidimo već sutra. Laku noć. Poljubim je za laku noć.

Čujem njihove vesele razgovore, kada ulazim u kuću i stanem da ih vidim ovako srećne zajedno. Mama i tata za stolom pokazuju slike Jelene kada je bila mala, Emil sve to sluša, a on, Matija mazi njenu kosu a potom je ljubi u čelo. A moje prokleto srce, iako ne bi trebalo još jednom se slomi u hiljade dijelova. Odavno ne osjećam ništa prema njemu, ali uvijek sam se nadala, da će nekada to i meni raditi. Maziti me i a tek ljubiti.

Polako zatvaram vrata, i odlazim u svoju sobu. Nisam im ja potrebna. Nikad i nisam i neću im biti potrebna.

Odlazim na spavanje bez večere, na brzinu samo obučem svoju pidžamu i legnem da spavam. Misli Evgenija, sutra rano imaš mnogo šta da uradiš. Nije više vrijedno da o njima razmišljaš. Pomiri se sa tim. Oni ne vole tebe, i kraj priče.

Taman kada uspijem da zaspim, oko ponoći osjetim kako se neko teško tijelo pada preko mene.  Počnem  da se pomjeram ispod njega i da ga maknem ali u mraku ništa i ne vidim ko je. Kada uspijem da rukama upalim lampu koja se nalazi pored mog noćnog stola imam šta da i vidim a i da osjetim.

Pijani Emil je ušao u moju sobu, ovakav pijan i bez pitanja i pao na mene. I sada tako bezbrižno spava i počinje u snu da priča. E pa dragi Emil neće moći ovako.

Mišljenja  😍?