Odlaziš i ti od mene|završena ✔

Treći zadatak- Emile ponovo odlaziš od mene

Emil

Nisam nikada ni u snu mogao da sanjam da ću voljenoj ženi da kažem volim te na ovakav način kada ljubav moga života meni želi sve najgore, pa čak i da umrem. Ali ne krivim je. Sada razumijem kako je njoj bilo onog trenutka ovdje. Ali Bože da je neko pucao na nju, moju ždrebicu, sam pomisao da je sada nema, ne bih mogao da zamislim svoj život bez nje.

Kako je samo saznala za one dvije? Pa da. Bože kako sam glup. One su joj i rekle. Ali ja sam sa njima davno raskrstio i to se sve desilo nakon našeg raskida.

Gledam u dokaz moje ljubavi prema Evgeniji. Sve ću u njenu ljubav da razbijem pa čak i foto aparat i svoje ovo srce ako će njoj nešto da znači. Ali kada sam u njenim očima vidio da je svejedno što je volim, znao sam da sam blizu u potpunosti da je izgubim.

Naveče u štali je došla Jelena. Donijela mi je večeru. Kada sam je upitao gdje je ona, samo je rekla Evgenija se zatvorila u sobu ne želi nikog da vidi. To se znalo nastaviti pa skoro mjesec dana.

Bio sam u štali, nisam je htio naljutiti, ali ni nje ni trećeg zadatka nije bilo. Jelena mi je često kao drugarica pravila društvo, molila me da ako ništa jedem sa njima u kući, ali ja nisam htio. Obećao sam da ću spavati, jesti i biti u štali sve dok Evgenija drugačije ne odluči.

Malo po malo, na imanju sam učio sve skoro poslove. Hranio sam njene životinje i one su me na neki način prihvatile. Najviše sam se zbližio sa Makrenom. Evgenija nikako nije izlazila iz sobe, pa sam često ja znao sa njom da pričam, da je češkam.

Eh, da me moja ždrebica i stari Emil vide kako spavam sa životinjama, kako ih hranim i pazim niko mi ne bi vjerovao.

Jedne večeri sam čekao Makrenu.

"Znaš tvoja gazdarica je najtvrdoglavija osoba koju ja poznajem." Vidim da mi je Makrena posvetila punu pažnju.

"Čak ni tebe nije došla da vidi, samo je u sobi, ne ide nikuda a ja je volim. I samo na nju mislim. Šta da radim?" Pitao sam se tu večer i sebe i Makrenu.

Ali izgleda da je ona bila pametnija za oboje. Samo je svojom glavom pokazala ka merdevinama.

"A ne misliš valjda?" Ljubio sam glavu i sa osmjehom iznosio one merdevine iza kuće. Sva sreća, noć je, neko bi pomislio da sam lud. Merdevine sam stavio tačno do balkona koji je vodio do Evgenijene sobe. Kako su vrata imala bravu i sa unutrašnje i sa vanjske strane lako sam ušao u sobu. Tek tada sam bio svjestan šta sam uradio. Ali tako sam je želio vidjeti pa neka me i potjera ponovo. U sobi je bio mrak. Polako sam upalio svjetlo ali nje nije bilo na krevetu. Sat je otkucao skoro dvadeset tri časa. Možda je otišla do kupatila?

Ajde da provjerim. Išao sam i za oko mi je zapalo to što su vrata moje nekadašnje sobe bila malo otvorena. Sa razmišljanjem da ih zatvorim i da nastavim gdje sam se zaputio ugledao sam nešto što mi je oduzelo dah. Kada sam otvorio vrata, da bio sam u pravu. Moja ždrebica obučena samo u jednu od mojih majica spava na mome tj. njenom krevetu i drži u rukama još jednu moju majicu. Laganim hodom sam se približio i upijao tu ljepotu. Zamršene kose tako je mirno i spokojno spavala da sam je samo gledao.

Evgenija zašto sebi radimo ovo? Zar i ti ne vidiš da se volimo? Umotana u mojoj majici spavaš tu, misliš na mene kao i ja na tebe dok sam vani. Čak ni Makrenu ne posjećuješ. Ali ne brini se, ja vodim računa o njoj.

Sa tim razmišljanjem prišao sam joj i pojubio je u kosu. Samo je u sno tiho rekla Emile. Znao da me voli. Samo da mi to još kaže dok je svjesna.

Došavši u štalu morao sam Makrenu da poljubim u glavu. Svaki dan sam s nestrpljenjem čekao ponoć, i svaku večer je ona spavala u mojim majicama a ja sam je samo gledao.