Odlaziš i ti od mene|završena ✔

Kosa

Evgenija

Da li sam ja loša sestra ako želim da se Jelena uda i što prije ode na medeni mjesec i ne vraća se ovdje kući? Tražim samo pet minuta odmora od nje. Ali kao što sam ja rekla ja sam veoma loša sestra koja to uopšte može da pomisli a kamoli da zatraži takvo nešto. Danas sam se osjećala najadnije  u mom životu. Kada je počela bacati svu onu silnu odjeću, haljine po travi i tražila da ja to sve pokupim pred njom, Matijom a i on dotičnim Emilom.

Nije Jelena svjesna koliko djevojaka onakve haljine priželjkuju da imaju. Mnogo su lijepe. Da imam priliku negdje da ih nosim, svaki dan bi ih mjenjala. Ne bi mi bio problem ni da ih operem, ni da ih ispeglam. Ali kao što reko nije ona toga ni svjesna.

A tek ona voćna salata, koju nije htjela ni da okusi. Ali barem se nekome dopala. Emilu. Nisam mu htjela ni na jedan način pokazati da mi je bilo drago radi toga. Ipak je ono uradio u mojoj sobi da je zaslužio šamar. Snimanje se odužilo, ali kada je došao red na poljubac samo sam nijemo sve to gledala. A ovo prokleto srce se uvijek oglasi. Kada ćeš ga više zaboraviti. Svaki put sebe ubjedim u suprotno. Ali kada ih vidimo ovako zajedno. Ma sve me boli. Ali ja sam jaka za to niko nikada neće saznati.

Kada smo došli kući svako je otišao na svoju stranu. Kada sam se htjela popeti do svoje sobe, srela sam mamu, koja mi je zapovjedila da odnesem čistu posteljinu u Emilovu sobu.

"Moraš je zamjeniti, idi nađi novu svježe opranu, ipak je on naš počasni gost. Zaslužuje samo najbolje. Mislim da ga već smatram da mi je i sin. A i sladak je ovako. I da njegova je soba blizu Jelenine." , završi mama svoje izlaganje.

Eh šta bi dala da jednom me upita kako sam, da li sam gladna, da li me šta boli. Vidi da sam skoro cijeli dan bila na Suncu. Ali ne što se više posla danas uradi, i sutra će ih biti još više.

Još sada moram i kod njega u sobu. Daj Bože da nije u sobi, da je otišao negdje da jede. Uzimam iz ormara dvije jastučnice, deku i ostalo što je potrebno. I dolazim ispred njegove sobe. Dobro je. On je što dalje od mene. Kucam. I kada čujem da uđem, pomislim divno, on je tu.

Ali kada uđem on izlazi iz kupatila samo u peškiru. Trepnem par puta. Nije moguće. Ma šta on sebi umišlja da može ovako skoro go šetati po sobi. Zašto je uopšte rekao i da uđem? Mogla sam i da sačekam. Ili još bolje, zašto se nije obukao? A da to je njegov običaj, ako je navikao da može kod sebe da šeta ovako go, onda misli da može i ovdje.

Nakon naše ajmo reći male rasprave njemu peškir spada. I na to sve on se saplete od tu silnu posteljinu, peškir pada on i ja preko njega. Ne snađem se a on nas u sekundi preokrene tako da ja ležim na leđima a on na meni. Go.

"Nije da se bunim, ali mogla si odmah da mi kažeš da me želiš vidjeti bez odjeće. Ja bi se samo radi tebe.." , zabavljeno mi reče.

"Začepi kretenu, i pusti me odmah."

"Ždrebice, mir. Ipak si ti u mojoj sobi."

"Za tvoju informaciju ti si u mojoj kući."

"Zašto stalno nosiš taj šešir na glavi?"

"To tebe ne treba da zanima." , ni ne snađem se, jednom rukom drži moje dvije ruke, nogama je pritisnuo moje noge a svojom slobodnom rukom baca moj šešir na pod. I kosa mi se nađe pod pogledom njegovih očiju.

"Imaš stvarno lijepu kosu, nema potrebe da je kriješ."

Ovo je prvi put da je neko nešto rekao da ja imam lijepo. Ne odgovorim mu ništa. Šta da mu kažem. Laže me sigurno. I on misli da sam kakva jadnica željna nečije pažnje i slatkih riječi. E pa prevario si se. Meni to ništa ne znači. Neću se prevariti i dozvoliti da padnem nanjegove riječi. Ovo možda pali kod nekih žena kod mene definitivno ne prolazi.

Počinjem da se snažno otimam. Više me nije ni briga što je on tu go.

"Mir ždrebice." , opet me tako zove.

Vidim da mu oči lutaju po mom tijelu. Da snima svaku sitnicu na meni. E jadniče ne znaš to ništa o meni. Traži ti negdje drugo zabavu.

"Sviđa mi se kad si ovako divlja."

"Vidi ako takve seljačke fore prolaze kod tvojih djevojaka iz tvog grada, okoline e pa žalim slučaj. Kod mene to ne prolazi."

"A da li ovo možda prolazi?"

I samo tako spusti svoje usne na moje.  Širom sam raširila oči i gledam šta ova budala ovdje radi. Još je i zatvorio oči. Ovo se ne dešava.

Uvijek sam zamišljala da ću se ljubiti samo sa Matijom, jer sam samo na njega i mislila. Uvijek bi tako zamišljala nas dvoje, mi šetamo kada idemo do škole i nazad. Pa u kino i tu se poljubimo. Ili možda na snijegu. Dok pahulje padaju. Ili tačno u ponoč kada stiže Nova godina. A ne ovako.

Ja nikakvo obučena, raščupane kose, on go. Nije Matija. Emil kome nisam ni prezime zapamtila mislim da ga čak i nisam ni to pitala.

Ali ja se ne mogu ljubiti bez ljubavi. Ne mogu. To nije to. Brzo prekinem ovu ludost tako što ga iz sve snage udarim nogom u njegovu bolnu ranu, međunožje i maknem ga sa sebe. Brzo bacim onu deku preko njega. Ne mora da zna da me je prvi poljubio i da je on prvo muško koje sam golo vidjela. Tu čast mu nikad neću reći.

"Ti si stvarno luda. Znaš li koliko to boli?" , od bola se presavija.

"E neka te boli, i treba da te boli konjino jedna. Žao mi je samo što tu divnu životinju upoređujem sa tobom. Fino sam ti rekla da me pustiš."

"Ako sam te poljubio, nije da ću te ženiti. Nisi me mogla tako uraditi. Prvo šamar pa sada ovo."

"E pa valjda ćeš jednom naučiti da mi ne prilaziš." , dok mu ovo govorim brišem njegov trag sa usana.

"Da znaš imao sam i bolje od tebe što se ljube. Što su tri puta ljepše od tebe. I što imaju najljepšu kosu. A tvoja je poput slame." , nadmeno mi reče.

Moj izraz lica od jednom postaje tužan. Zašto me bole ove njegove riječi. Imala sam ih gorih uvreda. Ali ovo. Ovo đavolski mnogo boli.

Ne kažem ništa samo istrčim iz njegove sobe. Odlazim u svoju. Neću ići jesti. Ne mogu nikog ni da gledam.
Samo ležim u krevetu, suze idu same od sebe. Prokletnice jedne i dalje ste tu. Kada ćete jednom prestati. Da vas više nema.

Mišljenja 🙄💙?