Odlaziš i ti od mene|završena ✔

Zaslužena kazna

Emil

"Da sam znao da samo trebam da budem u požaru, kako bi ti meni oprostila davno bi to uradio." Šaljivo joj poručim dok moja ždrebica čupka moje malje na grudima. Ali ona ne bi bila ona kada bi na ovu moju rečenicu uzvratila kaznom, pučupavši malje.

"To boli." Bolno zakukam.

"I mene je boljelo kada sam vidjela onu vatru, a znam da si tamo, sam. Šta si uopšte tamo radio? Zašto nisi otišao onog dana, kada sam ti.. kada sam.. razbila foto aparat." Teško, na prekide mi kaže.

"Pa, možda upravo iz jednog razloga sam ostao, a to je da te volim a i da te poštujem. Čekao sam silno taj treći zadatak od tebe, ali nisam ga dobio. Znaš iako si bila sebična, i nisi dolazila čak ni svoju Makrenu da vidiš, ja sam se sa svima njima zbližio. Trebala si da vidiš mene, neko ko se plašio oduvijek životinja, sada bez njih ne može. Usadila si mi tu ljubav prema njima." Mazio sam njenu kosu. Tako je bila mekana za dodir.

"Znam da sam bila sebična, zapostavila sam svoju Makrenu, ali jednostavno mi je trebalo malo mira, i samoće. Trebala sam sve to da prihvatim."

"Znaš, onaj dan, kada sam te ostavio, znam ko je pucao na tebe." Sada se Evgenija uspravila i sa punom pažnjom me gledala.

"One su krive i za to, a i za požar. Natalija i Stefani. One su se dogovorile, da te onaj dan ubiju na livadi. Natalija je pucala, a mene je Stefani čekala u autu. Bez razmišljanja sam ušao u auto i rekao da me vozi. Natalija je omašila, metak je završio u Makreni a ne u tebi. I one su podmetnule požar u štali. Prosule su benzin, mene udarile i ostalo sve znaš." Eto sve sam joj rekao.

"Uh, kad samo pomislim da sam te mogla izgubiti, i tebe i moju Makrenu." Bacila mi se u zagrljaj, omotala je svoje ruke oko moga vrata.

"Obećajem ti, više te ne ostavljam. Više ne odlazim od tebe. Sad samo postojimo ti i ja. A što se tiče one dvije ludače otići ću u policiju i sve im reći. Neka se oni brinu oko njih a ja ću samo na tebe da mislim, a i da počneš da ispunjavaš svoju dužnost."

"Koju dužnost?" Zbunjeno me pogleda.

"Da i dalje nastaviš da nosiš moje majice, da u njima spavaš bez ičega ispod toga." Znam, samo na jedno mislim, ali tako mi je bila slatka kada sam svaku večer je gledao u mojim majicama.

"Ne razumijem." Kako volim kada se ovako crveni, znam ja da ti ždrebice znaš na šta ja mislim. Uzimam je za struk, a ona plahta spada i otkriva ono za čime ja čeznem.

"Razumiješ ti. Spavala si u mojim majicama, u ovoj sobi, na ovom krevetu. Dolazio sam svake večeri da te vidim."

"Svi ste vi isti." Kaže, i prati moj pogled koji se spušta niz njeno tijelo.

"Samo mi kaži, da jesi to uradila."

Pronicljivo me gleda i nasmija se. "Znaš, ja koliko se sjećam, rekla sam da ne želim da te vidim. Ali ti si prekršio to pravilo." Namjerno me izaziva dok spušta ruku tamo gdje sam najtvrđi. Vrisne glasno dok je stavljam ispod sebe, i gostim se tim zanosnim tijelom, jer imam svako moguće pravo na to. Ona je samo moja i veoma sam ponosan na to.

Dani su polako prolazili. Stvarali smo našu svakodnevnicu. Jutra su nam počinjala na uobičajeni način. Znao bih je dovesti do nekoliko vrhunaca samo prstima, a onda bi mene moja ždrebica znala da zadovolji. Uh kako sam samo volio te njene usne i taj jezik. Onda bi došli do kuhinje, gdje bi svi znali zajedno da doručkujemo. Evgenija i Jelena su stvarale svoj odnos i znatno je bio bolji, za razliku od onoga koji sam ja pamtio. Više su vremena provodile zajedno. Radile su sve što jedne sestre trebaju da rade. Volio sam da vidim moju ždrebicu srećnu, jer onda bih ja bio srećan svaku večer, kada bi imali samo trenutke za nas.

Otišao sam u policiju, nakon požara i sve im rekao o Stefani i Nataliji. Nije mnogo prošlo u novinama smo pročitali svi zajedno, da ih je policija pronašla u jednoj napuštenoj kolibi, kako su bježale i tu se sakrile. Uskoro im slijedi suđenje, gdje smo i Evgenija i ja pozvani. Hrabro smo sve taj dan ispričali o njima, i dobile su zasluženu kaznu. Kazna zatvora trideset godina, plus liječenje na psihijatriji.

Svako je dobio zasluženu kaznu. Sada je vrijeme za sreću. Dugo sam razmišljao. Ide Nova godina, vrijeme kada svi želimo nešto bolje za sebe a i za druge. Ja sam imao samo jednu želju, a to je da zaprosim moju ždrebicu. Gledao sam je sa koliko ljubavi voli da hrani životinje na imanju, da se o njima brine. Znao sam tog trenutka, da za nju nije grad. Imao sam nešto ušteđevine. Dok bi ona spavala na našem krevetu, iscrpljena od naših noćnih aktivnosti, ja sam gledao da li neko u blizini prodaje farmu sa životinjama.

Htio sam da imamo nešto naše, a malo po malo bi imali i više životinja. Bilo je lijepo maštati, imamo našu farmu, našu kuću i naše životinje. A Evgenija sa zaobljenim stomakom, mazi naše dijete i sve to posmatra. Da. To je odlična ideja.

Ali, nisam imao nikakvu ideju kako da je zaprosim. Sve što sam znao sve je bilo tako klasično. A ona je zaslužila i više od toga. Ali da li bi ona htjela da bude moja žena? Nikada nismo o tome ni pričali. E, Emile kako ćete i pričati kad vam svaki razgovor završava u krevetu, brže, jače i ostalo.

Pa, buduća ženo, ako nam je ovako zanimljivo i vatreno prije braka, zamisli kako će nam tek biti u braku. Moja spavalica, se namjesti i prebaci ruku preko mojih prepona. Definitivno će nam biti zanimljivo, kad i u snu misliš samo na donjeg Emila.

Niksicanka__ ima tako predivne priče, cijeli vikend telefon nisam ispuštala dok nisam pročitala skoro sve što je napisala 💖🔝

Hvala Vam što čitate Emila i Evgeniju! Uskoro se družimo sa Ivanom i Lolom.

Ostavite 🌟 i 🖋️!! Kako vi zamišljati da će Emil, Evgeniju zaprositi?👰💍