Odlaziš i ti od mene|završena ✔

Drugi zadatak-Emilov slom

Evgenija

Nisam očekivala da će Emil uspjeti da uradi prvi zadatak. Krišom sam ga posmatrala i malo mi ga je bilo žao što su ga kokoši napale. A tek pijetao. Stvarno sam se bila uplašila kada sam krv ugledala, ali uprkos svemu sam ostala pribrana. Vratila sam se u sobu i smišljala šta bih mu mogla zadati kao zadatak broj dva. Ako je uspio da savlada strah koliko toliko od životinja i da mi uhvati tri kokoši, sad sam se ja brinula da će ostalo sa lakoćom da uradi. Iz misli me prekida kucanje. Niko nikada nije kucao na mojim vratima.

"Hej, Evgenija da li mogu da uđem?" Na vratima je stajala Jelena.

"Pa.. uđi." Iznenadilo me to što je čekala moje odobrenje.

"Pa kako si? Jesi li jela?" Vidim da je nervozna. Malo mi je bilo smiješno vidjeti moju sestru da se brine za mene.

"Odkud Jelena ovo da me pitaš? Mislim čemu ovi momenti?" Prijava mi je mnogo njena promjena ali sam ipak bila na oprezu.

"Mnogo sam griješila." Sjeda na moj krevet. "Nikad nismo imale pravi odnos kao dvije sestre i znam i ja sam kriva radi toga. Samo sam htjela da ti kažem da mi je u neku ruku laknulo što si se vratila na imanje a i mama i tata dijele mišljenje."

"Pa.. šta god se desilo ovo je i moja kuća a nikog drugog nemam osim vas." Ovim sam htjela donekle i sebe da ubjedim.

"Imaš ti još nekoga." Veselo mi dobaci.

"Koga?"

"Tata mi je rekao da je Emil po kiši popravljao krov štale. Znaš vidim da se i on trudi radi tebe. Spava u štali. Vidjela sam kako su ga one kokoši napale, tačnije to me je i probudilo. I nemoj mi reći da to nema veze sa tobom."

Prikaži mi je da se smijem sa svojom sestrom. Možda konačno uspijemo i nas dvije da imamo nekakav odnos.

"Pa.. neka malo i on obavlja poslove na imanju."

"Vidim da to radi zbog tebe. Ali kako spava u štali sve njegove stvari sam ostavila u staroj sobi, gdje je bio i prošli put."

"Ahaa."

"Ništa.. onda vidimo se Evgenija. Odo da šetam ako želiš možeš mi se i pridružiti?" Ustala je sa kreveta i vidjela sam u očima da se nada pozitivnom odgovoru.

"Mhmm možda neki drugi put."

"Važi." Vidim da je bila tužna ali ipak je na lice navukla osmjeh i izašla iz sobe.

Kako mi je bilo dosadno, odlučila sam da siđem do kuhinje da jedem. Na hodniku sam vidjela malo otvorena vrata stare Emilove sobe i nešto me vuklo tamo.

Jelena je sve kofere stavila na krevet. Laganim hodom sam došla i omišljala sam se dugo. Ali sam to uradila. Otvorila sam kofer, izvukla njegovu jednu majicu i prinjela je svome nosu. Kako mi je to sve falilo. Taj snažan i muževan miris je bio tako opojan za mene. I dalje je ostao isti. Ne znam ni ja sama koliko sam bila tu, ali sam se pribrala i vratila sam je na mjesto gdje je bila.

Malo dalje na stolu je stajao njegov foto aparat. Uzela sam ga. Znam koliko mu je značio. Samo sam ga stavila na sredinu stola kako ne bih slučajno pao i polomio se. Vidi se da ga mnogo voli. Izašla sam iz sobe i otišla niz stepenice do kuhinje da jedem.

Hvale mi moje dvije najluđe djevojke. Iako su mi dale malo da se odmorim kako one to kažu zaslužila sam poslije naše pobjede ja ipak ne mogu bez njih i moram da ih vidim. Taman ću se malo maknuti od svega ovog. Nove Jelene i Emila koji sve radi zbog mene.

Nisam htjela da idem po Makrenu jel je on tu negdje pa sam ubrzala korak i pješice krenula. Prolazila sam kraj one livade i sve mi se vratilo svako sjećanje. Njegovo odgurivanje od mene. I onaj pucanj. Nikad nismo saznali ko je to uradio, a izgleda da nikad i nećemo. Nije vrijedno ni pomena. Ali glava me i dalje zna da me zaboli kako sam udarila od onaj kamen. Malo je falilo da moja Makrena i ja izgubimo život.