Mržnja Koja Ne Umire

Veštičarenje?

Groblje.

Prljave devojke u belim, dugim haljinama.

Kosturi.

Sveće.

Svake noći isti san. Do sada sam se skoro navikla, ali je još uvek strašno.

Ne znam šta taj san pretstavlja, ako uopšte nešto i pretstavlja.

Ležim u krevetu nepomično i znam da će, ako odmah ne ustanem, doći mama da me probudi...

"Nina! Budi se, kasniš!" Eto je.

Ustajem, odlazim u kupatilo, vraćam se, oblačim, šminkam i spremna sam.

Odlazim u kuhinju i tamo su, kao i svakog jutra, moja mama, tata i stariji brat Aleks. Zove se Aleksandar, ali sam ja jedina koja ga zove Aleks. Ne smeta mu.

"Dobro jutro!" kažem a oni mi uzvraćaju jednoglasno.

"Jesi li gladna?" pita mama.

"Ne, idem odmah u školu, ćao!" odgovaram i istrčavam iz kuće.

Na putu do škole opet razmišljam o snu koji sanjam svake večeri. Za taj san zna samo Aleks i moja najbolja drugarica Silvija. Aleks je želeo da kažem mami i tati, ali nisam to htela i ubedila sam ga da nikom ništa ne priča. Silvija misli da je sve to veoma ludo i nema šta puno da kaže.

Kada sam stigla u školu, prva osoba koju sam videla bila je Silvija.

"Ćao!" rekla je srećno.

"Ćao." odgovorila sam

Izgleda da je primetila da sam neraspoložena zato što me je pogledala čudno.

"Opet isti san, zar ne?"

"Da... Užasno je naporno. Ovo traje već tri meseca i ja ne mogu više..." rekla sam, a i sama sam mogla da primetim izvesnu dozu očaja u svom glasu.

U tom trenutku je zvonilo za početak časa. Divno, prvi je matematika. Profesor je užasan a i mrzi me.

Četrdeset pet minuta morala sam da slušam stvari koje uopšte ne razumem. Ne znam šta mrzim više - profesora ili predmet koji on predaje.

Kasnije na odmoru, prišla mi je Adrijana. Ona je moja "fensi" drugarica. Tako je zovem zato što je uvek sređena i pravi fensi žurke.

"Hej ćao, Nina," rekla je i poljubila me u obraz.

"Ćao" rekla sam, " Šta je bilo?"

"Htela sam da te pozovem na žurku u petak. Biće kod mene kući i biće u 'veštičjem' fazonu."

"U 'veštičjem' fazonu? Šta to znači?" upitala sam, skroz zbunjena.

"Da, malo ćemo veštičariti." rekla je i otišla.
Jupi. Mrzim da se bavim time. U svim filmovima koje sam gledala o tome to nije bilo dobro... Ali, ko zna? Možda se samo šalila.

Odmah sam otišla do Silvije i pitala je da li je i ona pozvana.

"Naravno, ludice. Biće strava!" rekla je sva usplahirena i počela da brblja o haljini koju će obući...

"Kad si već uspela da smisliš šta ćeš obući?" pitala sam je, dok smo izlazile iz škole.

"Ne znam... To mi je samo odjednom palo napamet... Svejedno, jedva čekam petak!"

"Pa, načekaćeš se. Tek je utorak."

"Pa i nije to baš tako daleko, mrgude."
Pa i nije, pomislila sam.

"Čekaj." Skamenila sam se. Shvatila sam nešto.

"Šta ti je?" upitala me je Silvija.

"Upravo sam shvatila nešto. Mi idemo kod Adrijane na žurku... To znači da će tamo biti i Patrik."
O MOJ BOŽE. Kako sam to mogla da zaboravim? Patrik je Adrijanin stariji brat, i nismo baš u dobrim odnosima. Što je najčudnije, on ponekad flertuje samnom... Naš odnos je strašno komplikovan! Nikad ne znam na čemu sam s njim.

"Jao da. Skroz sam zaboravila. Pa, biće kao i uvek, zar ne? U jednom trenutku ste super, a u sledećem se mrzite, a? Mislim da bi ste bili jako lep par." rekla je, totalno opuštena.

"Ali ja to ne mislim." rekla sam kroz stisnute zube.

"Ali ja mislim. I Patrik misli. Čak i Adrijana misli."

"Patrik ne misli ništa! Uostalom, ne verujem da se još uvek tako ponaša. Sada je stariji i... zreliji. Valjda je prestao da se bavi klinkama kao što sam ja.." rekla sam, delujući skroz neubedljivo.

"Klinkama? Ima samo dvadeset dve godine i ne smatra te klinkom. Uostalom, videćemo u petak."

"Videćemo." rekla sam i vratila se u učionicu.

--------------------------------------------------------
Ćao!
Zanima me šta mislite o prvom delu! Ostavite komentare i molim vaš, kliknite VOTE ako vam se dopada!