Mržnja Koja Ne Umire

Sama s utvarama

"SJAJNA, SVETLA ZVEZDO TI
NOĆAS ČUVAJ ME OD SMRTI."
              Nensi Holder, Prikriveno zlo

-----------------------------------
Probudila sam se i pala sa kreveta.
Suze su mi lile niz lice, a nisam mogla da se setim kada sam počela da plačem. Srce mi je lupalo, ruke su mi drhtale. Pogledala sam se čisto da proverim da li još uvek imam belu haljinu. Nisam je imala.
Neko je otvorio vrata.
"Šta ti je?" pitao je Aleks i dotrčao do mene. Šta sad da mu kažem?
Izbor reči nije bio problem, s obzirom da nisam mogla ni glasa da pustim.
Zajecala sam i zagrlila ga. Zagrlio je i on mene.
"Nina, smiri se..."
Lako je reći.
"Smiri se..."
Konačno sam progovorila: "Volim te."
Uprkos njegovoj odvratnoj devojci i tome što se ponekad svađamo oko gluposti, stvarno sam ga volela. On je uvek bio tu za mene.
Izgleda da se začudio iznenadnom izlivu nežnosti pa je samo promrmljao: "I ja tebe."
Sedeli smo tako zagrljeni par minuta.
"Jesi li se smirila?" pitao je zabrinuto
Klimnula sam glavom.
Poljubio me je u obraz i izašao.
Vreme je da se prepustim svojim utvarama.
Kako sam padala u san, slike su se same smenjivale: Kendra Devilers, Anđela Mlinovski, prizivanje duhova, tuča između Patrika i Majkla...
Prokleto mi je trebao psihijatar.
Slike su bile propraćene kricima i vrištanju: "Anđela, izađi!"
Ujutru sam bila na smrt preplašena. Znam da sam, dok sam to sanjala, žarko želela da se probudim, ali ne shvatam zašto nisam.
Pokušavala sam da shvatim šta znači "Vatra pročišćava" dok sam se oblačila, ali nikako mi nije padalo na pamet ništa.
Obukla sam crni duks sa kapuljačom, svetlo plave farmerke i crvene starke.
Pogledala sam se u ogledalo i videla da sam užasno bleda. Bolesno bleda.
Izgledala sam kao duh. Okej, pogrešan izbor reči. Više kao leš.
Pokušala sam da se našminkam. Nije išlo.
Ruke su mi drhtale i sve sam upropastila. Obrisala sam lice maramicom i krenula da se suočenim sa mamom i Aleksom.
Kao što sam i pretpostavila, bilo je gadno kad su me videli. Mama samo što nije ispustila šolju.
"Na šta to ličiš? Jesi li bolesna?" pitala je histerično
"Mama, dobro mi je, smiri se."
"Nina, izgledaš užasno", dobacio je Aleks.
"E pa, osećam se divno."
"Hoćeš li da te Aleks odvede u školu?"
"Mama! Imam li ja sedam godina?"
"Dobro... Hoćeš li da jedeš nešto?"
"Ne, idem odmah", rekla sam i izašla.
Aleks je u pravu, stvarno izgledam užasno.
Vreme je bilo hladno, kao da će svakog trenutka sneg početi da pada.
Kada sam došla u školu, videla sam Adrijanu i Silviju zajedno. Adrijana je bila bleda, ali je i dalje izgledala bolje od mene. Nosila je crnu jaknu i plave pantalone.
Silvija je bila pored nje u crvenoj jakni i zelenim helankama.
Prišla sam im.
"Adrijana mi je sve ispričala", rekla je Silvija i značajno me pogledala. Sigurno misli na jučerašnje događaje.
"Šta ti se desilo? Loše izgledaš", rekla je Adrijana zabrinuto me pogledavši
"Još jedan san. Sinoć. Jurila me je i kad se našla ispred mene - probudila sam se."
Ostale su bez teksta.
"Gde je Nora?" pitala sam
"Još nije došla", odgovorila je Silvija, "Idemo na čas?"
Klimnule smo glavom i krenule ka učionici.

***

Bile smo na poslednjem času, na matematici.
Usred pisanja zadatka spopala me je hladnoća.
Hladnoća se širila mojim telom, padala sam u san... I probudila se ponovo u šumi. Nosila sam belu haljinu, ponovo.
"Anđela, dođi sama i neće mnogo boleti!" čula sam glas. Ne, ne, ne opet!
Trčala sam i trčala. Naišla sam na jezero. Kendra je bila sve bliže. Nisam mogla da vrištim, ali i da sam mogla, ne bih smela.
Nije mi bilo druge već da skočim u jezero. Bila sam na ivici ii... Probudila sam se. Na podu. Dok su svi gledali u mene.
"Nikolija, da li vam je dobro?" upitala me je profesor. Adrijana, Nora i Silvija su bile iza njega i posmatrale me zabrinuto.
"Dobro mi je, profesore..." promumlala sam zbunjeno

------------------------------------------
Nadam se da vam se sviđa, komentarišite i kliknite VOTE. :)) xoxo