Borićemo se do kraja

503 52 10
                                    

Došao je nakon desetak minuta.

Ušla sam u auto i on je počeo da vozi.

"Kuda idemo?" upitala sam

"Kuda bi ti želela?"

"U park?"

"Okej." rekao je i skrenuo desno. Izgledao je nekoncentrisano i ponašao se čudno. Nikada ga pre nisam videla takvog.

Nekoliko minuta kasnije, zaustavio je auto i izašli smo. Došli smo u ogroman park koji se nalazio pored reke. Bilo je hladno, i stvarno mi je drago što sam ponela jaknu. U parku je bilo malo ljudi, samo par dece i njihove majke.

"Hoćeš da odemo do mosta?" pitao je i pokazao na most koji se nalazi nedaleko od nas. Klimnula sam glavom.

"Pa hoćeš li mi reći šta si sanjao?" rekla sam idući za njim do mosta. Stao je.

"Hoću, ali i dalje ne mogu da poverujem." Zatvorio je oči. "Od subote razmišljam o onome što si ti videla. Danas sam zaspao i sanjao sam, ili bar mislim da sam sanjao, devojku crne kose i crnih očiju kako pruža svoje ruke ka meni i hvata me za vrat a ja samo stojim... Bilo je kao na javi."

"Kako to misliš?"

"Osetio sam njene ruke na vratu. Probudio sam se boreći se za vazduh."

"O, bože..." rekla sam i uhvatila ga za ruku. On je stegao moju.

"Odmah sam te pozvao. Da li se tebi desilo nešto od petka?" Pogledao me je pravo u oči.

"Ne... Osim onog u ogledalu, ništa." rekla sam, ne skrećući pogled.

"Znaš, one večeri mislio sam da je sve to s prizivanjem glupo. Mislio sam da je to gubljenje vremena. Moram da priznam da više nisam ubeđen u to." Nasmejao se.

"I ja sam to mislila. Ali, nije baš prijatno pogledati se u ogledalo i umesto svog odraza videti neku nepoznatu devojku." Opet se nasmejao.

"Da, to je malo nezgodno."

"Šta ako ovo nije kraj? Mislim, šta ako je ovo tek početak?" pitala sam, zvučeći uplašeno

"Borićemo se do kraja protiv tih duhova."

"Ali kako?"

"Naći ćemo način."

Moram da priznam da su me njegove reči umirivale... Bilo mi je drago što nisam sama u ovome.

"Šta ako nismo jedini?" rekla sam posle nekoliko trenutaka tišine.

"Kako to misliš?"

"Mislim, šta ako su i svi ostali sa žurke u mogućnosti da vide duhove?"

"Pa nikom se ništa nije desilo. Da jeste, znali bi smo, zar ne?"

"Verovatno si upravu..."

Par minuta smo ćutali i gledali reku. Postajalo je sve mračnije, noć je dolazila.

"Javićeš mi ako se još nešto desi?" rekla sam, prekinuvši tišinu.

"Naravno. Ti meni?"

"Da."

Okrenuo se prema meni i prišao bliže. Gledao me je očima plavim kao okean... Uhvatila sam sebe kako i ja prilazim ka njemu. Bio je sve bliže... I poljubio me je! Stavila sam svoje ruke oko njegovog vrata, a on svoje oko mog struka. Poljubac je bio čaroban i nežan, i imao je ukus viskija. Znala sam da Patrik često pije i to mi nije smetalo.

Kada smo se razdvojili pogledao me je i ja sam rekla: "Moram da idem. Možeš li da me odvezeš kući?"

Klimnuo je glavom.

Ušla sam u auto. Ćutali smo za vreme cele vožnje. Kada smo stigli do moje kuće pogledali smo se i pozdravili. Stajala sam ispred kuće i gledala auto koji odlazi. Kada sam ga izgubila iz vida ušla sam u kuću.

Mama se vratila s posla i bila je u kuhinji.

"Ćao, mama." rekla sam, sedajući na stolici.

"Ćao, Nina. Gde si bila?" pitala je

"Sa Adrijanom u grad", odgovorila sam. Nisam znala kako će reagovati ako sazna da sam bila sama s Patrikom.

"Okej. Kako je bilo?"

"Dobro... Šta radiš?"

"Spremam večeru"

"Super. Pozovi me kad bude gotova, idem u sobu", rekla sam i popela se na sprat.

Legla sam na krevet i prisećala se poljupca. Bilo je neopisivo dobro, ali ako sam dobro poznavala Patrika, on neće to više nikad spomenuti. Mrzela sam sebe zbog jedne male nade koja je govorila da će se ipak možda ponoviti taj poljubac. Znala sam da ne smem da se nadam zato što je to glupo. Ne želim da ispadnem devojčica koja se zaljubi u prvog koji joj pokloni malo pažnje.

U realnost me je vratila mama.

"Nina! Večera!" viknula je

"Dolazim!"

Došla sam dole i videla Aleks i mamu. Tata se vraća tek sutra s puta.

Sela sam i slušala njihov razgovor. Aleks je našao devojku, neku Izabelu. Već mi se ne dopada.

"A ti Nina?" pitala je mama, "Imaš li ti dečka?"

Zamalo da se ugušim supom.

"Naravno da ne." rekla sam

"S kim si danas bila?" radoznalo će Aleks

"S Adrijanom." slagala sam ni ne trepnuvši

"Aha. A kada je to Adrijana naučila da vozi auto?" nastavio je Aleks. Mama je podigla obrvu.

"Meni je auto ličio na Patrikov."

"Da, pa on me je dovezao do Adrijane." rekla sam, braneći se

"Ako ti tako kažeš..." rekao je, zvučeći skroz neubeđeno.

Posle večere sam otišla u sobu i bacila se na domaći. Teško je raditi domaći dok ti je u glavi Patrik...

---------------------------------
Ovo mi je omiljeni deo :))
Hoću da čujem mišljenje zato komentarišite! I VOTE ako vam se sviđa :))

Mržnja Koja Ne UmireWhere stories live. Discover now