Mržnja Koja Ne Umire

Car Sladoleda

"I? Jesi li srela Patrika sinoć?" pitala me je Silvija na času književnosti sledećeg dana. Pogledala sam je i namrštila se.

"Nisam, možeš li da prestaneš, ovo postaje dosadno."

Iskezila mi se. "Ne, baš je super!"

Neću joj reći za tri poljupca koja su se desila. Ako joj kažem, biće još gora nego što je sada. A ja to ne mogu da dozvolim.

"Da li neko zna neku pesmu da nam ispriča?" pitao je profesor. Svi smo se začudili. Zašto bi profesor tražio od nas pesmu?

"Hoće li neko? Da vidimo..." Listao je dnevnik tražeći svoju žrtvu. "Nikolija?"
Dođavola.

Ustala sam. "Ja sam."

"Znaš li ti neku pesmu?" Znam, ali da nije ovo malo kao, brukanje u javnosti?

"Kakvu pesmu?" pitala sam glupavo

"Neku pesmu, Nikolija, od nekog pesnika." Prostorijom se proširio smeh.

"Pa...znam jednu..."

"Slušam."

"Ali, ona nije baš za školu... Mislim, govori o smrti."

"Smrt, kao i bilo šta drugo, može biti umetnost." Koliko god ova rečenica zvučala bolesno, slagala sam se s njim na neki način. Ali, jedno je sigurno, imali smo ludog profesora.

"Ko je pisac?"

"Volas Stivens."

"Super, da čujemo."

"Pesma se zove 'Car Sladoleda'."

Počela sam:

"Pozovite onog mišićavog koji zavija velike cigarete
I naterajte ga da požuri
U kuhinjskim šoljama pohotni ugrušci
Pustite cure da dangube u haljinama
kakve su navikle da nose
Momci neka donose cveće u prošlomesečnim novinama
Neka ovo bude konačna scena
Jedini car je car sladoleda
Uzmi iz ormana od borovine
Bez tri staklene ručice,
Taj čaršav na kom je nekad izvezla tri goluba
I raširi ga kako bi joj prekrio lice.
Ako joj ukočena stopala proviruju,
Pokazujući koliko je hladna i nema,
neka ih lampa obasja svetlošću
Jedini car je car sladoleda."

Tišina.

Cela učionica je zatihnula. Profesor me je gledao iznenađeno.

"To je bilo prelepo." rekao je

"Hvala, valjda." Sela sam.

"Nisam znala da si je naučila napamet", šapnula mi je Silvija.

"Nisam ni ja", uzvratila sam.

Stvarno nisam imala pojma da je znam napamet. Divila sam se toj pesmi. Nisam umela nikada da objasnim zašto. Uvek je imala neku 'mračnu lepotu'.

Zvonilo je za kraj časa.

Ja i Silvija smo izlazile iz učionice. Srele smo Adrijanu.

"To je bilo divno. Ne znam kako da objasnim, ali pesma je na neki način lepa..." Znala sam tačno o čemu priča.

Osmehnula sam se.

"Jesi li se raspitala o Ketrin Vilson?" pitala je Silvija Adrijanu.

"Našla sam adresu. Probaću da je kontaktiram."

"Odlično."

"Jutros oko tri me je zvao Majkl. Opet."

"Uplašio me je sinoć. Kao da nemam već dovoljno problema."