Mržnja Koja Ne Umire

Put za pakao

"Tako funkcioniše strah. Budi ono najgore u nama."

                Beka Ficpatrik, Tiho, tiho

--------------------

Hladnoća se širila celim mojim telom. Ledeni vazduh me je sekao kao mač. Ležala sam u nekoj travi. Celo telo me je bolelo. Pokušala sam da se uspravim. Prvi put, drugi put... Tek iz trećeg sam uspela. Videla sam samo svetla u daljini, grad... Kako sam dospela ovde? Bila sam u svojoj sobi.

Napipala sam nešto. Kamen. Pogledala sam bolje... To nije bio bilo kakav kamen, to je bila nadgrobna ploča. Nisam videla ime, ali znala sam da sam na groblju. Šta ako je to ono groblje koje sanjam već nekoliko meseci, ali nikad nisam ležala na grobu, uvek sam samo sa strane posmatrala.

Devojke. Bele haljine. Sveće u rukama.

Idu pravo ka meni, a ja ne mogu da se pomerim. Izgubila sam glas, mislim da ću umreti. Sve su bliže... Jedna devojka mi je poznata, ali ne znam odakle... Kože bela, kao i haljina koju nosi... Devojka u ogledalu. Patrik ju je sanjao. Približava mi se... Prinosi mi sveću uz kožu. Odjednom, celo telo mi je u plamenu. Kosa mi je gorela. Nisam vrištala. Nisam mogla da vrištim.

Brojala sam.
Jedan.
Dva.
Tri.

Bam. Budim se na podu svoje sobe. Pala sam s kreveta.

Čujem korake i neko upada u sobu.

"Zašto vrištiš, pobogu?" pitao je Aleks

"Sanjala sam nešto..." nesigurno sam rekla

"Gospode..." promumlao je i izašao.

Izgleda da ipak jesam vrištala.

Ali, ne razumem. Šta mi se desilo? Da li je to bila neka vizija, kao ono s nožem? Koža mi je bila vrela, i ruka me je bolela.

Da li su to duhovi? Ili samo jedan?

Odmah sam uzela telefon i napisala poruku Patriku: Još jedna vizija. Sada je bilo gore. Javi Adrijani.

Bilo je pola dva ujutru. Sigurno je budan.

Malo kasnije mi zvoni telefon.

"Šta se desilo?"

"Gorela sam."
"Šta?"

"Probudila sam se na nečijem grobu i duhovi su mi prilazili i jedan je prešao svećom preko moje kože i odjednom sam bila u plamenu. Problem je taj što je duh koji me je zapalio bio onaj iz ogledala i onaj koji je pokušao da te ubije."

"Kako je to moguće?"

"Ne znam! Možemo li sutra da organizujemo još jedan sastanak?"

"Možemo. Reći ću Adrijani."
"Okej."

Spustila sam slušalicu. 

Ležala sam celu večnost, kako se činilo, sve dok nisam zaspala.

***

"Šta ti se desilo?!" viknula je Adrijana sledećeg dana na našem sastanku, pošto sam im ispričala za moj mali doživljavaj.

Silvija je prebledela kad je čula, Adrijana je zinula a Nora je samo ćutala.

"Nora, šta ti je?" pitala sam je

"Ovo je ludo."

"Šta to?"

"Meni se sinoć desilo isto to. Potpuno isto."

Sad sam ja zinula. "Nemoguće."

"Jeste."