Mržnja Koja Ne Umire

Zbogom, leptiru

"Budi bez reči u samoći,
što nije napuštenost - tu vlada
svet duhova mrtvih, što zanoći
U životu ispred tebe, i njihov hir
senkom oviće tebe - sačuvaj mir"
Edgar Alan Po, Poseta mrtvih

---------------------------

Nekoliko dana posle mog izlaska iz bolnice, mama i tata su nam spakovali stvari i prodali kuću. Možemo da ostanemo u njoj dok ne odemo.
Vešto sam izbegavala Aleksandrovu sobu.
Odlučila sam da pozovem Silviju.
"Halo?" kaže ona.
"Silvija..."
"Zašto plačeš?" glas joj zvuči uplašen. A kako i da ne zvuči? Dane sam proplakala. Bukvalno.
"Ne želim da idem! Želim da budem s tobom i Adrijanom! I Patrikom..."
"Pa zašto onda ne ostaneš? Ostani!"
"Ne mogu..."
Prekidam i izlazim iz kuće.
Odlazim u onaj park. Tamo gde smo se prvi put poljubili. Stala sam na most i zagledala se u daljinu.
Suze su opet same lile... Već su mi se smučile. Rekla sam mu da odlazim. I od tada ga nisam videla. Ništa mi nije rekao.
Bilo je sve tako čudno.
Prvo nisam želela da umrem... Zatim sam želela to više od svega, ali desilo se nešto mnogo gore od smrti. Ostala sam bez osobe koju sam volela najviše na svetu. Da, volim Patrika. Žao mi je što nisam imala prilike to da mu kažem.
Stajala sam tako neko vreme i odlučila da odem. Šetala sam neko vreme. Čula sam telefon kako zvoni. Zvala me je majka.
"Nina! Pobogu, gde si? Nemoj da me plašiš tako!"
"Šetam. Doći ću."

Morala sam da se vratim. Moja majka je ionako slaba sa zdravljem.
Popela sam se na sprat. Stala sam ispred Aleksove sobe. Duboko sam udahnula i pružila ruku da otvorim vrata. Otvorila sam ih i ušla. Mirisalo je na njega. Mama je spakovala njegove stvari. Ali nije mi bilo jasno šta će da uradi s njima. Nije ni bilo bitno.
Sela sam na pod i zaplakala. Mnogo. Sve mi se vratilo... To veče, njegov pogled dok mu je Kendra zarivala nož u grudi... Ležala sam na sred sobe i prevrtala se.
Iz sobe sam izašla kad je napolju već pao mrak. Oči su me bolele.
Otišla sam u sobu i legla.

Sledećeg jutra me je glava strašno bolela. Polako sam ustala i videla da je danas dan selidbe. Danas odlazimo. Danas ću za sobom ostaviti svoju prošlost. Ljude koje volim. Ostaviću Patrika.
Hoće li doći da se pozdravimo? Ako dođe, hoću li ja to izdržati? Hoću li ja podneti taj bol? Da mogu, izašla bih na ulicu i vrištala da ga volim! Volim ga! Ne želim da odem, ali moram. Moram da odem. Samo tako ću pobeći od duhova, od smrti svog brata i drugarice, od svega. Od svega.

U Rusiji će mi plaćati psihijatra. Moraću da idem kod njega. Nisu hteli da započnem ovde sa tim sastancima, zato što ću brzo otići.
Ne znam šta bih mu rekla? Da me je zaposeo duh? Da je mog brata ubio duh? Da mi se poslednjih meseci život vrti oko duhova? Šta da mu kažem? Imam previše pitanja a nikoga da mi odgovori.
"Nina, dođi dole!" viče mama.
Oblačim se, sređujem koliko-toliko i silazim dole. Dole su Adrijana i Silvija. Adrijana je u crnim farmerkama i sivom džemperu, a Silvija u crnim čizmama, tamnoplavim uskim farmerkama i crnoj jakni.
Obe mi se nesigurno nasmeše. Mama ode negde.
One mi priđu.
"Hoće li Patrik doći?" usudim se da pitam.
Adrijana uzdahne. "Ne znam... Nisam ga videla od juče." Onda me obe zagrle.
"Nedostajaćeš nam", kaže Silvija pokušavajući da ne plače. Glas je izda i suze joj se slivaju niz lice.
Sad i Adrijana plače.
"I vi ćete meni. Mnogo."
Sve tri plačemo. One se polako sastavljaju ali ja ne mogu.
"Zvaćete me, zar ne?" pitam ih
"Naravno", kaže Adrijana
"Nije ovo kraj", kaže Silvija

***

Oko tri popodne smo se definitivno spakovali. Stvarno sam verovala da će Patrik doći, ali možda je ovako bolje. Možda bi mi ovo još teže palo da je došao. Pozdravila sam se sa Adrijanom i Silvijom. Zvala sam i Nataliju. Čak sam zvala i Ketrin Vilson. Adrijana joj je sve ispričala, čak mi je rekla da je dolazila u bolnicu da me poseti ali sam ja bila na sedativima.
Pričala sam s Izabelom. Rekla mi je da ću joj nedostajati i izvinila mi se za sve. Kao što sam i pre rekla, ona je stvarno volela Aleksandra.
Samo što sam ubacila zadnju torbu u auto osetila sam lagani vetar i nešto me je nateralo da se okrenem.
Dva metra od mene je stajao Patrik. Vetar mu je mrsio svetloplavu kosu. Oči su mu bile prikovane za mene. Izgledao je tužno.
Skamenila sam se. Pogledala sam okolo. Nikog nije bilo. Prišla sam mu.
Gledali smo se dugo.
"Odlaziš", rekao je kao da potvrđuje sam sebi.
"Mislila sam da nećeš doći..."
Osetila sam suze u očima. "Ne želim da odem. Ali moram.."
Prišao mi je bliže. Videla sam suze i u njegovim očima. Stavio je ruku na mom obrazu i privukao me sebi. Poljubio me je poslednji put.
Kad smo se razdvojili udahnuo je i pogledao me u oči. "Ako ti kažem da te volim, hoćeš li ostati?"
Jedna suza mu je skliznula. "Volim te."
"Volim i ja tebe! Mnogo te volim, ali ne mogu da ostanem..."
Stavila sam svoje ruke oko njegovog vrata i zagrlila ga čvrsto. Poljubio me je u obraz i prošaputao: "Zbogom, leptiru."
Još jače sam zaplakala i zagrlila ga još čvršće.
Drhtavo je uzdahnuo. "Nikada te neću zaboraviti."
Konačno sam ga pustila i prešla rukom preko njegovog obraza i preko ožiljka. Ruka mi je tu ostala i sada sam ja njega poljubila u obraz. Želela sam da nikad ne odem od njega, da ostanemo zauvek zajedno.
"Nina", rekao je i uhvatio me za ruku. "Volim te i uvek ću te voleti." Zatvorio je oči.
Još jednom sam ga zagrlila i tada je mama izašla u pratnji mog oca. "Nina, moramo da idemo", rekla je zaključavajući kuću.
Pogledala sam Patrika. "Volim i ja tebe", rekla sam tiho i ušla u auto na zadnjem sedištu.
Tata je upalio auto i krenuli smo. Okrenula sam se i gledala Patrika koji se nije pomerao. Gledala sam ga sve dok se nismo udaljili toliko da više nisam videla ni tačku.
Brisala sam suze, ali nije bilo pomoći.
Gotovo je, pomislila sam.
Nadam se da je Anđelina i Kendrina
mržnja konačno umrla. I da se neće vraćati kao duh.

---------------------------------------
Gotovo! Ljudi, ovo je kraj priče! :)) E sad, ja mogu da napišem i drugi deo, ali hoću da čujem šta vi o tome mislite?
DA LI DA NAPIŠEM I DRUGI DEO?
Hoću da čujem odgovore u komentare i potrudite se da me ne ispalite.
Želela bih da se zahvalim svima koji su čitali ovu priču, stvarno se nadam da vam se dopala!
Komentarišite i naravno kliknite VOTE.

xoxo, Gossip girl