Mržnja Koja Ne Umire

Unutrašnje ludilo

"Dvoje što su jedno i jedno što je sve."
Majkl Skot, Alhemičar

-------------------------------------

23. decembar

Noć. Već dva sata nepomično sedim na prozoru i gledam kako pada sneg. Primetila sam da to stalno radim poslednjih par dana. To smiruje Anđelu. A i mene.
Čujem korake i bravu.
"Nina", kaže Aleks i zabrinuto me gleda, "Već treći put te zovem na večeru. Molim te, dođi."
"Dolazim", rekla sam ne skidajući pogled s prozora. Stajao je još par trenutaka a onda izašao.
Htela sam da odem, ali nisam mogla. Nekako sam uspela da odvojim pogled od prozora i skupila svu snagu koju sam imala i ustala.
Sišla sam dole i zatekla ih sve - mamu, tatu i Aleksa za stolom.
Svi pogledi su bili uprti u mene.
Sela sam i ćutala. Mama je odlučila da prekine tišinu: "Nina, šta nije u redu s tobom?"
Pogledala sam je.
"Sa mnom je sve u redu", kazala sam što sam prirodnije mogla.
"Nije", rekao je Aleks. "Brinemo se za tebe. Ne ponašaš se kao obično."
"Savršeno sam dobro", uveravala sam ih. Nisam gladna", rekla sam i ustala.
Vratila sam se u sobu i ponovo sela na prozor.
Kad bi samo znao, mislila sam, Alekse, kad bi samo znao koliko mi nije dobro.
Ne znam koliko dugo sam tako sedela, ali čini se da su završili s večerom. Aleks je ušao u sobu i seo pored mene.
"Je li on u pitanju?" pitao je
Zbunjeno sam ga pogledala. "Ko to?"
"Patrik." kratko je rekao
"Šta s njim?"
"Da li ti je on nešto uradio?"
"Ne. Nije on ništa uradio", rekla sam
"Zašto si onda takva?"
"Ne znam... Ovih nekoliko dana se ne osećam najbolje..."
"Da li si bolesna?"
"Ne, nije to u pitanju..."
Poljubio me je u čelo. "Šta god da je - znaj da možeš da mi kažeš."
Svom snagom sam se trudila da ne zaplačem.
Klimnula sam glavom, a on me je još jednom pogledao i polako izašao.
Sačekala sam da koraci utihnu a onda sam pukla. Plakala sam predugo. Želela sam sve da mu kažem, ali jednostavno nisam smela. Niko mi ne bi verovao.
Otišla sam u krevet i tamo nastavila plakanje. Želela sam da se taj košmar završi već jednom.
Osećala sam hladnoću iako je u sobi bilo toplo. Bol u glavi nije prestajao već par dana. U školi sam bila kao zombi. Plašila bih se da zaspim. Ako zaspim, Anđela će mi pokazivati njena užasna sećanja. Opet ću videti Kendru. Ubiće me.

Celu noć sam se budila. Zaspala bih na kratko i odjednom bi mi se pojavio lik Kendre Devilers kako mi se ceri. Tad bi se trgnula i probudila se.
Kada nije bilo Kendre, bili su tu drugi košmari. Raznih vrsta.

Ujutru sam u ogledalu videla bledo lice s podočnjacima. Oči su mi bile izmorene i otečene od silnog plakanja.
Nisam nikog videla u kući, nije kao da mi je to smetalo.
U školi su me Adrijana i Silvija zaustavile.
"Nina, jesi li dobro?" pitala me Silvija
"Izgledaš loše", obavestila me je Adrijana
"Dobro sam", odgovorila sam im
"Stanje s Anđelom se pogoršava, zar ne?" nežno me je pogledala Silvija
"Ne znam šta mi je", rekla sam. "Ustvari, šta je njoj. Već par dana se užasno osećam. A tako i izgledam."
"To verovatno znači da se ni ona ne oseća dobro", rekla je Adrijana
Slegla sam ramenima.

Na času matematike sam dobila poruku od Patrika.
"Adrijana mi je javila da si loše. Dolazim po tebe posle škole."

Odmah sam odgovorila: "Dobro sam. Ona kaže da je Anđela loše volje, samim tim sam i ja."

"Vidimo se posle časova." odgovorio je.

Umesto slušanja predavanja - ponovo sam otišla u neki svoj svet. Ili možda i Anđelin svet? Ovo mi se pre nije dešavalo. Od one večeri kad je ona došla - ja više nisam bila ja. Kao da je prava ja te večeri zaspala i još se nije probudila. Umesto nje je došla ova Nina: uplašena, depresivna, zaposednuta. Hoće li ceo moj život biti ovakav? Pre nisam želela da umrem, ali ako je cena života da patim i da proživljavam neku tuđu priču - onda ne želim da živim.

Posle časova smo ja i Adrijana sačekale Patrika.
"Gde ćemo?" pitao je kad smo ušle u auto.
"Vi idite gde hoćete, ja moram u firmu kod mame", rekla je Adrijana.
Patrik je klimnuo glavom i odvezao je do firme.
"Gde ćemo mi?" pitao je kada je Adrijana izašla.
"Negde gde je mirno. Kući", rekla sam hladno. Nisam se kontrolisala. Čudno me je pogledao. "Šta nije u redu?"
"Sve je u redu."
"Nije."
Nisam odgovorila. Nisam znala šta da odgovorim, kad ni sama nisam znala šta mi je.
Stigli smo kod njegove kuće. Ušli smo unutra u tišini.
"Nina", rekao je i uhvatio me za nadlakticu. Ruka mu je bila hladna. "Molim te, reci mi šta ti je."
Pokušala sam da se otrgnem, ali on me je samo još čvršće stegao. Privukao me je uz sebe.
"Ne znam..." rekla sam, zvučeći umorno. Bila sam umorna od života.
"Volela bih da znam, ali ne znam! Anđela mi je upropastila život!"
Pustio mi je ruku i zagrlio me. "Patriče..." plakala sam. "Hoću da umrem."
Pogledao me je. "Nećeš umreti."
"Zar ne vidiš da je to jedini način?"
"Ne." Pogled mu je bio hladan baš kao i ruke.
"Želim samo jednom da zaspim bez košmara. Bez ikakvih snova. Samo jednom. Tražim li mnogo?"
"Prestani. Molim te", rekao je.
"Ne mogu više..."
Odjednom je oko mene buknuo plamen. Gorela sam. Počela sam da vrištim. Osećala sam plamen kako mi ljubi kožu. Vid mi se zamaglio a usta su mi bila puna dima.
Činilo se da traje godinama. Bol je bio nepodnošljiv.
A onda je sve prestalo.
Ležala sam metar dalje od Patrika koji me je zbunjeno gledao.
Dotrčao je do mene. "Šta ti se desilo?"
Počela sam da kašljem. "Mislim da sam upravo doživela Kendrinu smrt."
"Šta...?"
"Gorela sam! Ali, zar mene nije Anđela zaposela? Kako sada doživljavam Kendrinu smrt?"
Odmahnuo je glavom.
"Zar nisi ništa video? Vatru?" pitala je očajno
"Samo tebe kako vrištiš i prevrćeš se."
"O, bože..." Prekrila sam lice rukama i zaplakala.
Uzeo me je za ruku i poveo u svoju sobu.
"Probaj da zaspiš", rekao je. "Biću tu."
Ništa nisam odgovorila već sam samo legla. Legao je pored mene i zagrlio me.
Dugo sam ležala budna. Osim Patrikovog disanja nisam ništa čula. Uhvatila sam ga za ruku. Poljubio me je u čelo i prošaputao: "Spavaj, leptiru."
Stegla sam mu ruku.
Nakon par minuta je počeo da me hvata san.
Slike su se smenjivale:
Kendra Devilers
Anđela Mlinovski
Vatra
Nož
Hotel
Benzin
Bela haljina

Probudila sam se uz trzaj. Izgleda da se i Patrik probudio jer se promeškoljio pored mene.
"Patriče..." prošaputala sam
Otvorio je oči. "Da?"
"Koliko sam dugo spavala?"
Uspravio se i pogledao na sat. "Oko dva sata."
"Još nije pao mrak... Možda je došla Adrijana."
"Pusti je..." rekao je i povukao me kod sebe.
Navalila sam glavu na njegovo rame.
"Volela bih da ostanem ovako zauvek", rekla sam
Nasmejao se. "I ja bih."
Stavila sam levu ruku na njegov vrat i poljubila ga u obraz. Opet se nasmejao i ja sam počela da ga mazim po obrazu. Prelazila sam preko njegovog ožiljka baš kao onog dana u bolnici.
"Grr", rekao je. Sada sam se ja smejala.
"Moram kući", otegnuto sam rekla.
"Nee", pobunio se.
Pokušala sam da ustanem ali me je on sprečio. "Moram da idem." Okrenula sam se i poljubila ga.
"Idem s tobom", rekao je
"Mogu sama."
"Okej, ali idem s tobom."
Frknula sam. "Dobro. Ali, šetaćemo."
Podigao je obrvu. "Važi."
Padao je sneg, ali nije bilo mnogo hladno. Krenuli smo.
"Kako je lepo", rekla sam gledajući ulicu prekrivenu snegom.
"Jeste", složio se i zagledao u mene. "Lepo je gledati te veselu."
Osmehnula sam se.

Brzo smo stigli kući. Na ulazu sam se pozdravila s Patrikom i ušla.
"Patrik?" čula sam nečiji glas koji je dopirao iz dnevne sobe.
"Mama?" pitala sam i krenula ka njoj.
Sedela je i gledala svoju omiljenu seriju. Okrenula se ka meni sa jezivim osmehom na licu.
"Šta?" upitala sam
"Videla sam te s njim", otpevala je.
"S kim?" Pitala sam se da nisam malo preterala u glumljenju naivne budale.
"Pa s Patrikom, pobogu! Koliko ste dugo zajedno?"
Baš direktno, mama, pomislila sam.
"Nismo zajedno!"
"Nina," rekla je kao da se obraća detetu od tri godine ili nekoj mentalno oboleloj osobi. "Videla sam vas."
"Ja ne znam šta si videla", podigla sam nos.
Nakašljala se. "Ljubili ste se."
U sekundi sam promenila pedeset nijansi crvene boje. Kolike su šanse da je primetila to?
"Mi smo samo prijatelji."
"Da, sigurno je tako." namignula mi je
"Mama!"
"Šta?", sada se ona pravila naivna.
"Samo ništa ne pričaj Aleksandru, molim te", rekla sam i okrenula se ka stepenicama.
Nije ništa rekla, ali mogu da se zakunem da sam je čula kako se smeje.

----------------------------
Hola, chicas! (rekla sam 'chicas' jer - kolike su šanse da neko muško čita ovo?) :D
Nadam se da vam se sviđa nastavak, recite mišljenje u komentarima i, naravno, kliknite VOTE ako vam se sviđa.
xoxo, Gossip girl c: