Mržnja Koja Ne Umire

Buđenje

Bila je mrtva.

Kada je Adrijana primetila naše poglede prišla je prozoru i glasom malo jačim od šapata rekla: "Pozvaću policiju."

Sela sam na najbližu stolicu i prekrila lice rukama. Ostali gosti su stajali kod prozora.

"Je li to...znak?" upitala je jedna devojka kojoj nisam znala ime.

"Prekinite više s tim." rekla je Natalija

"Ne, u pravu je. Moramo da nastavimo. Moramo da se zahvalimo duhu inače će ostati ovde, u ovom svetu." upozorila nas je Adrijana

"Molim te prekini! To što govoriš nema smisla! Ne želim da učestvujem u ovome!" viknula je Nora

"Pa malo je kasno za kajanje" čula sam Patrika. Pogledao me je. " Nina, jesi li dobro?" Nisam bila u stanju da govorim, samo sam klimnula glavom.

"Adrijana, dolazi li policija?" upitala je Silvija.

"Da." odgovorila je Adrijana dok je vraćala telefon na mesto.

Petnaest minuta smo sedeli u tišini. Kada je policija došla morali smo sve da im ispričamo. Naravno, nismo spomenuli deo sa prizivanjem duhova.

Došla je i hitna pomoć. Bilo je nestvarno, kao da se to meni ne dešava.

Nakon sat ipo ispitivanja gosti su jedan po jedan počeli da odlaze svojim kućama. Ja i Silvija smo samo nemo stajale jedna kraj druge.

"Slušajte, javite roditeljima da će te prespavati ovde. Obe." rekla je Adrijana gledajući nas zabrinuto.

"Okej." Silvija je uzela telefon i već počela da kuca broj. Ja sam samo klimnula glavom.

Javila mi se mama.

"Mama, prespavaću kod Adrijane sa Silvijom." rekla sam, trudeći se da mi glas zvuči što je normalnije moguće.

"Okej. Da li se nešto desilo? Zvučiš čudno..." Ups. Toliko o normalnom glasu.

"Ne, sve je okej." rekla sam i spustila slušalicu

Osećala sam se čudno. Imala sam vrtoglavicu. Bilo je kao da sam na nekim drogama.

Sela sam na krevet u Adrijaninoj sobi. Pored Adrijane, samnom je bila i Silvija. I Patrik.

"Znala sam da je ovo loša ideja. Nismo trebali to da radimo..." zvučala sam histerično.

"Ne verujem da je neki 'znak'," rekla je Adrijana. " Možda samo slučajnost..."

"Kako da ne..." dobacila je Silvija

"I šta ćemo sad?" upitao je Patrik, "Hoćemo li da postavimo kamere svuda po kući kao u filmu 'Paranormalna aktivnost'? Da sačekamo duhove?"

"Kretenu, ovo nije smešno," oštro je rekla Adrijana

"Naravno da jeste," rekao je i ustao."Slušajte, ovo što se desilo jeste slučajnost. To nema nikakve veze sa našom malom predstavom. Zato molim vas, saberite se. A ja sad idem na spavanje." rekao je i izmarširao iz sobe.

"On je u pravu," rekla je Silvija,"Moramo da se saberemo i da probamo da zaspimo."

"Idem do kupatila." rekla sam

Prolazila sam pored Patrikove sobe iz koje se ništa nije čulo. Kada samo došla u kupatilo, stala sam ispred ogledala. Samo što u ogledalu nisam bila ja već devojka kože bele kao papir. Videle su joj se samo beonjače. Imala je poluotvorena usta.