Mržnja Koja Ne Umire

Idemo opet?

"Strah od patnje je gori od same patnje."
                              -Paulo Koeljo
---------------------------------
Probudila sam se sa bolom u glavi i skroz vrela. Bukvalno. Koža na rukama mi je bila vrela.
Prvo nisam mogla da se setim ničega što se desilo pre nego što sam zaspala. Onda sam se setila. Patrik je bio tu. Imala sam temperaturu. Koliko dugo sam spavala?
Uspravila sam se i neko je ušao u sobu.
"Kada si se probudila?" upitao me je Patrik prilazeći mom krevetu.
"Malopre... Koliko dugo sam spavala?"
"Ne dugo, skoro sat vremena. Je l' ti bolje?" Gledao me je zabrinuto i stavio je svoju ruku na moj obraz.
"Da, ali me boli glava, mnogo. Gde su ostali?"
"Dole, čekaju svoj red za čuvanje tebe", nasmejao se.
"Za čuvanje? O, bože..."
"Sledeća je Adrijana."
"Ne morate da me čuvate", pobunila sam se
"Onda ćemo ti praviti društvo"
"Gde ćeš ti otići?" upitala sam ga
Osmehnuo se. "Biću tu."
"Patriče..." prošaputala sam. Stavila sam svoje ruke oko njegovog vrata i poljubila ga.
Rukama je prelazio preko mojih butina i preko struka.
"Ne znam kako bih preživeo bez tebe", rekao je kad smo se odvojili.
"Ja ne znam kako bih preživela bez tebe", prošaputala sam
Tada je ušla Adrijana.
"Moj red", rekla je nasmejavši se
Patrik je uzvratio osmeh, poljubio me u obraz i izašao.
Adrijana je sela na krevet i neko vreme me posmatrala kao da sam mentalni bolesnik. Što sam možda i bila.
"Prestani da me gledaš tako", rekla sam konačno
"Kako?" upitala je nevino
"Kao da sam poremećena."
"Ne, naravno da te ne gledam tako!"
Skeptično sam je pogledala.
"Nina!"
"Mislim da ću da se vratim na spavanje." rekla sam i legla.
"Okej..." prošaputala je polako.

***

Sledećeg dana me mama nije pustila u školu. Dobila sam poruku od Adrijane da dolazi posle časova.
Mama me je ceo dan čuvala kao malo dete. U jednom trenutku sam se zapitala da li joj nisu nešto rekli. Ali, to bi bilo glupo i ionako ne bi verovala.
Iz kreveta nisam ustajala celi dan. Nisam smela da zaspim, jer bez obzira što nisam prošle noći imala košmare - to ne znači da su oni nestali.
Kada me je Adrijana pozvala i javila da stiže sa deset minuta, odlučila sam da se malo sredim. Obukla sam crne pantalone i crnu bluzu. Kosu sam podigla, bila sam skroz bleda.
Od šminke sam stavila samo maskaru i balzam za usne. Izašla sam iz sobe i otišla u dnevnu.
"Čekaš nekog?" pitala me je mama
"Da, dolaze Adrijana i Patrik", odgovorila sam smešeći se.
"I Patrik?" nasmejala se. "Aleks mi je rekao da je i juče bio ovde."
"Mama!"
"Šta? U redu je, sladak je", namignula mi je.
Frknula sam. "Prestani."
Neko je pokucao na vrata i Adrijana i Patrik su ušli.
Osmehnula sam se i u sekundu zaboravila na razgovor od malopre.
Zagrlila sam Adrijanu kao malo dete. Malo sam oklevala, zato što bi tako možda mama potvrdila svoje sumnje, ali zagrlila sam i Patrika. Osmehnuo se i mogu reći da se i mama osmehnula.
"Hajdemo u moju sobu", rekla sam im
Popeli smo se u moju sobu.
"Jesi li sanjala još nešto?" pitala me Adrijana
"Ne, ništa."
"Pa to je dobro, zar ne?"
"To jeste dobro", rekao je Patrik
"Sutra ću moći u školu", obavestila sam ih
"Super, Nora i Silvija se brinu za tebe."
"Opet imam osećaj da se prema meni ponašate kao prema psihu."
"Znaš da ne radimo to", rekla je Adrijana
"Znam..."
"Nina, ne znaš koliko sam se juče uplašila. Bilo je stvarno jezivo."
Uzela sam je za ruku. "Izvinite..."

***

Nora i Silvija su se baš obradovale kada sam došla u školu.
Na putu do kuće sam osetila poznatu hladnoću po celom telu.
Ne, ne opet!, vrištala sam u sebi. Ne želim to više, bila sam očajna.
Našla sam se licem u lice s Kendrom Devilers. Nosila je belu haljinu. Ali, haljina je bila čudna... Kao da je pobegla iz bolnice. U jednoj ruci je držala nož i manijački se smejala.
"Anđeo je došao", rekla je, "Dušo, sada ćeš platiti za sve što si mi učinila!"
"Nee! Ništa ti nisam učinila! Ostavi me na miru!" vrisnula sam
"Hajde, ne poriči sada, kasno je"
"Ne!!"
U trenutku me je probola nožem. Smejala se dok me je ubijala - tačnije, dok je ubijala Anđelu. Osetila sam strašan bol u stomaku. Ceo život mi je prošao pred očima.
Onda sam se probudila.
Ležala sam pored puta, u snegu. Torba mi je bila metar dalje. Polako sam je uzela i ustala. Osećala sam suze kako liju. Upravo sam doživela Anđelinu smrt. Nisam razumela zašto ju je Kendra ubila i zašto ju je mrzela kada su bile najbolje drugarice.
Odlučila sam da pozovem Adrijanu.
"Da?" javila se
"Adrijana..."
"Šta je bilo? Zašto plačeš?"
"Ubila ju je... Bila sam Anđela... Kendra ju je ubijala... Gde je Patrik?"
"O, ne opet... Patrik je u nekom kazinu..."
"Daj mi adresu", rekla sam joj
Rekla mi je adresu.
"Idem kod njega."
"Posle idite kod nas, doći ću i ja."
"Okej."

Otišla sam kući samo da ostavim torbu, uzela taksi i krenula kod Patrika.
Posle nekog vremena, našla sam se u kazinu koji je ličio na manju verziju Las Vegasa.
Patrik je sedeo za jednim stolom. Igrao je poker. U ustima je imao cigaretu, a na stolu čašu viskija. Izgledao je kao neki mafijaš iz filmova. Ožiljak i njegova manekenska odeća samo su potvrđivali taj utisak.
Prišla sam polako stolu i pozvala ga. "Patriče..."
Iznenađeno se okrenuo i pogledao me. "Šta ćeš ti ovde?"
"Moramo da razgovaramo", rekla sam
Ustao je. "Hajde."
Izašli smo ispred.
"Ubila ju je." rekla sam.
"Koga?"
"Anđelu... Bila sam ona i Kendra me je ubijala... Anđela ju je nešto uradila i ova joj se osvetila zbog toga..."
Upalio je cigaretu, uvukao dim u pluća i rekao: "Jesi li rekla Adrijani?"
"Da."
"Idemo kod Ketrin", rekao je mrtav ozbiljan.
Šta?
"Molim?!"
"Čula si me. Idemo kod Ketrin Vilson. Sada."
"Rekla je sve što je znala!"
"Nije. Znam da nije."
"Ne mogu sada da idem"
"Možeš", rekao je, uzeo me za ruku i, bukvalno, ubacio u njegov auto.
"Moramo da javimo Adrijani"
"Snaći će se bez nas."
Upalio je auto i krenuo.

-----------------------------
Nadam se da vam se sviđa, sledeći deo će biti bolji.
Komentarišite i kliknite VOTE :) xoxo