Mržnja Koja Ne Umire

Poljubi me, ubij me (2.deo)

"Da vam oči nisu otvorene, ne biste znali razliku između sna i jave."

Rišel Mid, Vampirska Akademija:Obećanje krvi

-----------------------------------------------
Vaš sin je doživeo saobraćajnu nesreću. Te reči su mi odjekivale u glavi. Temperatura u sobi kao da je opala za deset stepeni. Svi smo bili u šoku.

Gospođa Morgenstajn je prekrila usta rukom i sela. Gospodin Morgenstajn je stajao u čudu. Adrijani su suze počele da se formiraju u očima, Silvija je zinula a ja sam samo stajala, šokirana.
Ne mogu da ti kažem - to je rekao kad sam ga pitala kuda je krenuo. Nije mi bilo jasno zašto ne može da mi kaže.

"Je li ž-živ?" usudila se da pita Adrijana

"Da." odgovorio je jedan od policajaca

"Kako se to desilo?" upitala je Adrijanina majka

"Nismo još uvek sasvim sigurni, ali čini se da je skrenuo s puta i njegov auto se najverovatnije prevrnuo par puta. Ima sreće što je živ, auto je mogao da se zapali."
Ima sreće što je živ. Sada sam i ja morala da sednem. Pokušala sam da ugušim jecaje, ali je to bio težak posao.

"Možemo li da ga vidimo?" pitao je njegov otac.

"Večeras ne. Sutra možda."

"Idemo tamo. Bićemo tamo do sutra." rekla je Adrijana

"Ne!" viknula je njena majka. "Ti ne ideš nikuda! Mi ćemo ići, ti ne možeš."

"Ne možeš to da uradiš! Hoću i ja da idem!"

"Adrijana, ne."

"Možete poći sada, ali ga ne možete videti." rekao je policajac

"Poći ćemo. Adrijana, ostaćeš ovde."

Adrijana se namrštila ali je ćutala.

Gosti su odlazili, jedan po jedan. Kad niko više osim mene i Silvije nije ostao, Adrijanini roditelji su otišli sa policijom.

Adrijana je sređivala stolove i plakala.

"Ne mogu da verujem... Kako je to moglo da mu se desi? Kada je uopšte i izašao?"

"Adrijana, molim te, smiri se." molila ju je Silvija

"Ne mogu! Nisu me ni pustili da pođem s njima! Da li oni misle da sam ja dete!?"

"Videćeš ga sutra."

"Možda." uzvratila je, imitirajući policajca.

"Ne brini..."

Dok su one pričale, ja sam sedela malo dalje. Nisam mogla da ispustim glasa. Znam da sam trebala da utešim Adrijanu, ali trebao je i neko da uteši mene. Nisam se ni trudila da zaustavljam suze, nisu prestajale da liju. Želela sam samo da se probudim iz tog košmara. Želela sam da idem kući.

"Nina, jesi li dobro?" upitala me je Silvija

Nisam se okrenula, nisam želela da vidi moje suze.

"Nina..." Adrijana je prišla i pogledala me. "O, Nina..." Zagrlila me je.

Nisam mogla da se suzdržim i zajecala sam i počela ponovo da plačem.

Nije mi ništa rekla, ali mislim da je sve shvatila. Zagrlile smo se i plakale.

Pustila me je. "Ne brini." rekla sam.

"Ne brinite." rekla nam je Silvija, "Moram da idem kući, hoćete li biti dobro?"