Mržnja Koja Ne Umire

Ko je sledeći?

Na prstima sam izašla iz sobe i krenula ka vratima. Aleks nije bio tu, a nisam bila sigurna da li je mama budna. Otključala sam vrata što sam tiše mogla. Kada sam izašla shvatila sam da pada kiša. Nisam znala kako da dodjem do Adrijane pošto njena kuća nije baš blizu. Počela sam da trčim. Ulice su bile puste. Trčala sam koliko su me noge nosile. Na svakom ćošku sam očekivala Džeka Trboseka ili Van Helsinga. Osećala sam se kao u nekom košmaru.

Nakon deset minuta naizmeničnog trčanja i hodanja stigla sam kod Adrijane. Rekla mi je da je u kući. Nisam kucala, već sam upala pravo unutra.

Našla sam je u dnevnoj sobi uplakanu.

"Adrijana, šta ti se desilo?!" uzviknula sam i dotrčala do nje.

Kada me je ugledala, ustala je i zagrlila me.

"Bilo je užasno! Bilo je tako... tako stvarno!"

"Reci mi šta je bilo!"

"Reći ću ti..." Nije prestajala da plače. "Možeš li prvo da mi sipeš viski?" rekla je i pokazala na flašu

Adrijana pije samo u ekstremnim situacijama. Nešto se strašno dogodilo.

Prišla sam stolu na kom je stajala flaša sa čašama i sipala i njoj i meni.

"Hvala ti..." Uzela je čašu i prinela je ustima.

"Reci mi sad šta je bilo."

"Danas sam ti rekla da ću ići u grad. E pa, bila sam i bilo mi je dosadno. Vratila sam se ranije nego što sam planirala..."

"I šta je onda bilo?"

"Stigla sam kući i samo što sam htela da otključam vrata, čula sam da me neko doziva... Okrenula sam se i videla da nema nikog... Sekund posle toga sam opet čula dozivanje. Okrenula sam se i videla devojku... Ta devojka je u desnoj ruci držala nož... Ona je... Ona je, nekako, dotrčala da mene i..."

Udahnula je.

"I gledala me je svojim očima punim mržnje. Kao da sam ja kriva za svaku njenu nesreću... Dotrčala je i probola me nožem..."

To je čudno.

"Kako te je probola?" upitala sam

"Probola me je. Osetila sam oštricu na koži. Mislila sam da ću umreti... Bilo je strašno.

Pala sam i onesvestila se. Pre toga sam videla krv na sebi a devojke nigde nije bilo... Ne znam koliko sam bila bez svesti, mislim da nije trajalo dugo. Kada sam se probudila, sve je bilo normalno. Nije bilo krvi ni noža. Prvo nisam mogla da se setim šta se desilo, ali kad sam se setila odmah sam te pozvala."

Ostala sam u čudu. Zagrlila sam je. Ovo je mnogo gore od onog što sam ja videla. I od onog što je Patrik sanjao. Mada, nije mi bilo jasno zašto su duhovi pokušali da ubiju i Adrijanu i Patrika, a ja sam dobila samo odraz u ogledalu.

"Patrik bi trebao uskoro da dođe." rekla je Adrijana, "Možeš li da ostaneš dok se on ne vrati? Stvarno mi treba društvo."

"Naravno da mogu."

Šta će sad biti kad opet budem videla Patrika? Zadnja dva puta kad smo se videli uvek su se završila poljupcem.

Pola sata smo sedele i čekale Patrika. Glava mi se klatila na ramenima, ali Adrijana je bila budna za obe. Svo vreme se šetala levo-desno.

Odjednom smo čule nečije korake i pojavio se Patrik.

Pogledao nas je zbunjeno i iznenađeno.

"Sedi, Patriče." rekla je Adrijana

Bilo je kao na ispitivanju kod detektiva.

"Šta se dešava?" upitao je, sedajući

"Moram nešto da ti kažem."

Sve mu je ispričala.

"Hoćeš da kažeš da je duh pokušao da te ubije?" upitao je

"Da", odgovorila je i brisala suze

Uhvatio se za glavu.

"Prvo Nina, onda ja i sad ti."

"Ko je sledeći?" pitala sam

"Niko ne mora da bude sledeći. Svi smo ih prizivali. I pritom ne mislim samo na nas troje." rekla je Adrijana ozbiljno

"Mislite li da smo u opasnosti?" promrmljala sam glupavo

"Možda. A možda i ne." rekao je Patrik i pogledao me

"Glavobolja me ubija", rekla je Adrijana umorno

"Da li dolaziš sutra u školu?"

"Da, doći ću."

"Okej. Bolje ja da krenem. Vidimo se sutra", rekla sam i izašla iz kuće.

Kada sam se vratila kući i otišla u moju sobu shvatila sam da je tri ujutru. Izvadila sam telefon iz džepa i videla novu poruku. Bila je od Patrika:Hvala ti što si bila s njom.

Odgovorila sam:Ne zahvaljuj mi se, ona mi je drugarica.

Otišla sam u kupatilo da se malo sredim i posle toga legla u krevet.

Tri ipo sata, koliko sam spavala, su bili užasni. Imala sam dva košmara.

I opet san s grobljem i devojkama.

Nakon što sam se obukla sišla sam u kuhinju. Tamo je bio Aleks. Mama i tata su otišli na posao. Tata se vratio s puta.

"Dobro jutro", rekla sam

Pogledao me je.

"Jesi li ti s Patrikom?"

S neba pa u rebra. Odakle mu to? Ni ja ne znam odgovor na to pitanje.

"Molim? Odakle tebi to?" pitala sam i nasmejala se.

"Odgovori mi."

"Ne, nisam! Hoćeš li mi sad reći odakle ti to?"

"Izabela mi je rekla da te je videla s nekim. Prema opisu koji mi je dala, shvatio sam da je reč o njemu."

"Ma nemoj? Izabela ti je to rekla? Pa baš super onda..." Izašla sam iz kuće.

U školi Nora je mene i Adrijanu izvukla iz učionice.

"Šta ti je?" pitala sam je

"Da vidite šta mi se desilo sinoć. Usred noći sam se probudila. Čula sam neko šuškanje u zidovima i neko šaputanje. Prestravila sam se."

Ja i Adrijana smo se pogledale.

"Da vidiš šta se meni sinoć desilo..." rekla je Adrijana i počela s prepričavanjem.

"Pa šta to sve znači?" upitala je Nora kada joj je Adrijana ispričala.

"Ne znamo..." rekla sam

"Imam ideju. Hajde da se sutra svi skupimo kod mene i da održimo nešto kao 'sastanak'. Sutra će doći i Silvija i onda ćemo zajedno da vidimo šta ćemo..."

"Ja se slažem", javila se Nora

"I ja" rekla sam

"Super, javiću Silviji i Patriku."

--------------------------------------------
Šta mislite o nastavku? Komentarišite i kliknite VOTE ako vam se sviđa! :))