Mržnja Koja Ne Umire

Bezopasna igra

"Isti san kao ona? O čemu pričaš?" Patrik i Adrijana su bili zbunjeni.

"Nina već tri meseca sanja jedan san... Više je kao košmar..." objašnjava Silvija

"Zašto mi nisi rekla?" upitala me je Adrijana

"Ne znam... Samo Silvija i Aleks znaju za taj san..." odgovorila sam

"Kakav je to san?" pita Patrik

"Uvek sanjam groblje, devojke u dugim belim haljinama i sveće..."

"Gospode bože", prošaputala je Adrijana

"Prvo sam sanjala nešto totalno nebitno... Onda odjednom mi se stvorila ta slika sa groblje i devojkama. Bilo je previše jezivo!"

"To je užasno. Mislite li da san ima neke veze sa događajem od sinoć?" rekla je Adrijana

"I evo nas opet... Adrijana, zašto toliko voliš da stvaraš haos?" pita Patrik, paleći cigaretu

"Ne volim. Ali, zar to nije čudno?"

"Ne znam... Znam samo da moram da idem kući" rekla je Silvija

"Da, i ja" javila sam se

"Hoćete da vas odvezem?" upitao je Patrik

"Nema potrebe" rekle smo

***

Šetnja s Silvijom je bila tiha. Nismo znale šta da kažemo jedna drugoj. Prošla noć je bila strašna.

Kada sam došla kući zatekla sam Aleksandra u dnevnoj sobi.

"O moj bože, na šta to ličiš?" upitao je, odmerivši me od glave do pete

"Hvala na komplimentu" odgovorila sam sarkastično, "Gde su mama i tata?"

"Mama je na poslu, a tata je jutros otputovao zbog posla"

"Divno. Odoh u sobu."

"Čekaj, nisi mi rekla kakva je bila žurka."

Hmm, da razmislim. Pa ovako: prizivali smo duhove, onda smo svedočili jednom samoubistvu ili ubistvu, policija još uvek nije sigurna, a onda sam ugledala utvaru u ogledalu i zamalo dobila infarkt.Ali, nisam to rekla.

"Nije bilo loše."

Otrčala sam u sobu.

Bacila sam se na krevet i zaspala. Kada sam se posle dva sata probudila shvatila sam da nisam ništa sanjala. Olakšanje. Odmah sam otišla na tuširanje.

Posle sredjivanja sela sam za kompjuter i ukucala u pretraživaču: prizivanje duhova.

Našla sam samo ono što sam već znala:da prizivanje duhova donosi posledice, da niko ne bi trebao da se igra s tim.., Da sam to čitala juče u ovo vreme, pomislila bih da ništa od ovoga nije tačno, ali sad nisam baš ubeđena u to...

Zvoni mi telefon. Ne prepoznajem broj ali se javljam.

"Da?"
Ćao Nina, ja sam, Patrik." O.MOJ.BOŽE. Zašto bi Patrik zvao mene? I zašto sam ja ovoliko srećna što me je pozvao?

"Ćao...Odakle ti moj broj?"
"Maznuo sam ga od Adrijane... Hteo sam da vidim da li si dobro.." Da li se to on... zabrinuo za mene?

"Biću bolje." odgovorila sam

"Okej, samo sam to hteo da znam. Ćao, videćemo se uskoro."

"Ćao." Memorisala sam njegov broj u telefonu.

Ostatak dana sam provela u sobi, razmišljajući o duhovima i o onoj devojci. Niko ko je bio kod Adrijane nije mogao da je prepozna. Svi misle da nije odavde. Verovatno su upravu.

***

Nedelja je prošla mirno. Ceo dan je uglavnom bio dosadan. Ali, sada je vreme za povratak u školu.

U učionici srećem prvo Noru i Adrijanu. Silvije nema.

"Gde je Silvija?" pita me Nora

"Nemam pojma...možda joj nije dobro." kažem

"Nora, moram da te pitam nešto." rekla je Adrijana. Mislim da znam šta sledi...

"Da li ti se od žurke desilo nešto...sumnjivo?"

"Kako to misliš?" upitala je Nora zbunjeno

"Ne znam kako da ti objasnim.. Nešto, bilo šta, sumnjivo?"

"Nije..."

"Jesi li sigurna?"

"Naravno da jesam. Da nema to veze s onim prizivanjem?"

"Možda..,"

"Mislim da preteruješ. To je bila samo bezopasna igra." Bezopasna.

Ja i Adrijana smo se pogledale.

Kasnije, kada sam stigla kući, pozvala sam Silviju.

"Halo?" čula sam jedan glas koji je zvučao bolesno.

"Silvija? Šta ti se desilo?"

"Mislim da umirem... Ne mogu da ustanem iz kreveta od prehlade... Jedva govorim..," rekla je i nakašljala se

"Primetila sam. Da li ti se desilo nešto tokom vikenda?"

"Znam na šta ciljaš, ali moj odgovor je - ne. Ništa mi se nije neobično desilo. Ne znam ni kako sam se razbolela, samo sam se u subotu uveče osećala strašno slabo..." Ponovo se nakašljala.

"Nadam se da će ti uskoro biti bolje... Doći ću da te posetim." rekla sam

"Okej...vidimo se."

Spustila sam slušalicu.

Posle par minuta telefon mi je zazvonio. Patrik.

"Da?"

"Nina, nešto se upravo desilo." glas mu je bio čudan, uplašen.

"Šta?"

"Zaspao sam i mislim da sam sanjao neku devojku koja je pokušala da me zadavi."

"Molim?!" Mora da se šali.

"Ozbiljan sam. Mogu li da dodjem po tebe i da odemo negde da ti ispričam?"
"Naravno da možeš. Jesi li rekao Adrijani?"

"Ona nije tu. Otišla je s roditeljima na neku proslavu.Dolazim za dvadeset minuta."

"Okej." rekla sam i on mi je spustio slušalicu.

Mislim da svi počinjemo da ludimo. Ili to samo samnom nešto nije kako treba?

Odmah sam ušla u sobu i presvukla se. Obukla sam crne farmerke i crnu majicu. Stavila sam maskaru i malo sjaja i čekala Patrika...

-------------------------------------------------
Znam da ovaj deo nije baš nešto ali obećavam da će sledeći biti bolji! Komentarišite i kliknite VOTE ako vam se sviđa! :))
P.S. Pesmu sam ostavila zato što sam se zaljubila u nju. Ako je niste čuli preporučujem da odmah to uradite :))