Sve što sam željela zaboraviti

3. Sedam milja iznad mora

(Napravila sam plejliste. Ne znam preko čega slušate muziku tako da sam sve stavila na youtube, spotify i deezer. Hopefully, nešto od toga posjećujete. Nastavke objavljujem svakih pet do šest dana, ovisi kad imam vremena pa ću dan prije toga sigurno staviti pjesmu na plejlistu da si možete razmišljati o tome što će se desiti lol. Link plejlista je na mom zidu, ali mislim da ih je lakše pronaći ako samo upišete Chaos Designer na neke od ovih aplikacija i tamo kilknete na moj profil. Btw na spotifayu i deezeru nema nekih pjesama pa će pisati u opisu plejliste. Enđoj!!!)

Sedam milja iznad mora - Aerodrom

Kunem se da sam iz automobila izletjela što sam brže mogla. Ostavila sam Sebastijana iza sebe uz gomilu nade da mi se više neće obratiti. Putem sam prokopala po kožnoj torbi tražeći ulaznicu sve da bih shvatila da je vrijeme za ulaz već odavno prošlo. Uzdahnem poravnavajući pramen kose koji se pogubio u sjedanju na mjesto.

Neću upasti.

Kraj mene se stvori dečko iz taksija i shvatim da čeka s rukama u stražnjim džepovima. Refleksno se okrenem i uhvatim njegov pogled pa se već u sljedećem trenutku prekorim što sam to učinila. Tirkizne starke. Stare, izmučene, iznošene. Jer se to tako onda nosilo. Sav u traperu. Traper jakna, levis hlače. Jer se to u osamdesetima tako nosilo.

Definitivno moram prestati misliti na to kako izgleda Jelenin dečko ukoliko ju ne želim ponovno u svom životu.

No ipak, morala sam zatomiti osmijeh koji je protrčao licem kada sam shvatila poantu našeg stajanja vani. Da bi nas netko sad ugledao mislio bi da smo došli skupa. Iskočili iz crno bijelog svijeta Bogovićevog televizora. Da on u džepu ima walkman, da nam je auto parkiran nedaleko odavde i da se u njemu nalazi puna kutija kazeta. Da slušamo stare hitove kad se noću vozimo gradom. Da stojimo tu čekajući da se malo više rulje skupi kako bi izmolili upad na performans nekog benda koji je maloprije izniknuo u petoj kući pri kraju ulice.

Kad bi nas netko sada vidio mislio bi da smo zajedno od onog koncerta Plavog orkestra na kojem smo se upoznali.

No nismo zajedno.

I nismo iskočili iz osamdesetih. Samo ih volimo. Zasebno. Svak na svoju stranu. Ovdje stojimo jer čekamo da se na vratima pojavi netko kako bi ušli na koncert benda koji zapravo i je niknuo u petoj kući na kraju neke zagrebačke ulice. Ali davno. Ne jučer ili prije nekoliko tjedana.

Destruktivna tišina oboje nas bocka. Ne - tišina bocka mene. Ne znam za njega. U ovih petnaestak minuta otkada smo sami još se ni jednom nisam zapitala što mu se vrzma glavom. I po zadni put, bocka li ipak ta neugodna tišina i njegove proklete misli? Sjeća li me se uopće? Vjerojatno ne. Tko bi se sjećao jedne djevojke u redu za kantinu? Ima ih na stotine.

Prije no što padnem u vlastiti vrtlog mozgalica, prisjetim se da je od srednje škole prošla skoro godina i pol dana. Odrasla sam, ne bih trebala biti ona cura koja se vraća nekoj staroj srednjoškolskoj drami. Uostalom, imam Marina, koliko god me nekada živcirao, volim kad je ovdje. Znam da nisam sama. Mada, čak i kada sam sama, ja to nisam. Imam sebe, kažu da to mora biti dovoljno.

No na kraju krajeva prepoznajem da je nešto u zraku. Ne mogu shvatiti je li dobar ili loš, ali onaj osjećaj koji se javi kad negdje sretneš osobu s kojom si skoro nešto imao definitivno je poseban. Ne bih trebala misliti na bivše osobe, one koje sam izgubila. A pogotovo ne na one ljude koji ni ne spadaju pod bivše osobe i nikada ih pravilno nisam ni mogla izgubiti, ali su mi nekad mnogo značili i bilo ih je teško zaboraviti.

Tamara, prestani misliti na gluposti, fokusiraj se na koncert.

Gužvala sam rub karte želeći skratiti vrijeme. Nisam ga gledala. Da budem iskrena ni ne znam je li on uopće pogledao u mene.